Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Pesme cveću − Hor Radio televizije Srbije i Olga Biserčić
Koncert naslova Pesme cveću u dosadašnjoj koncertnoj ponudi, predstavljao je pravo osveženje. Programska koncepcija bila je usmerena prema horskim kompozicijama čija inspiracija je bila cveće. Dominacija svetloplavih, ljubičastih i roze tonova koji su se smenjivali na platnu davali su sceni umirujući, ali istovremeno i živopisan izgled koji je savršeno prianjao tonu samih kompozicija. Nazivi pesama, njihovi kompozitori i pesnici bili su najavljeni natpisima, dok su stihovi mogli da se prate sa titla.
Koncert je bio briljantno koncipiran, prikazujući izuzetne primere vokalne muzike XX i XXI veka. Program je vešto povezao različite muzičko-poetske karaktere inspirisane cvećem, stvarajući jedinstven doživljaj i osećaj logičnog toka u smeni karaktera. Veče je otvoreno pop-orijentisanom himničnom kompozicijom Cveće u zimskom času Džona Purifoja pisanog na stihove Džona Grinlifa Vitijera iz 2016. godine. Kraj je bio rezervisan za kompoziciju Ruža savremenog norveškog kompozitora Ole Jajla pisane na stihove Kristine Rozeti iz 2017. godine, koja takođe naginje pop senzibilitetu. Između ovih numera, mogli smo da čujemo cikluse Pet pesama cveću Bendžamina Britna, Tri pesme cveću Erika Vitakera i Pesme o ružama Mortena Loridsena, kao i pojedinačne pesme kompozitora kao što su Džonatan Dav, Džon Klements i Majkl Etvud.
Hor Radio televizije Srbije na čelu sa Olgom Biserčić celokupan program izveo je u jednom dahu, intonativno perfektno i tonski ujednačeno. U pitanju su tehnički zahtevne kompozicije koje sa interpretativne strane donose dva problema opšte prirode. Prvi se u odnosu na koncepciju pojedinačnih ciklusa tiče smena karaktera, ali i celokupnog programa. Drugi se tiče poravnanja tonskih kvaliteta unutar samih numera, koje je, mora se priznati, dirigentkinja dovela do perfekcije. Kroz svedenost zvuka koji je u odnosu na karaktere pojedinačnih pesama postavljen u uske akustičke okvire, hor je u stvari pokazao impresivnu kolorističku raskoš. Vešta kontrola dirigentkinje usmerene prema dinamičkim nijansiranjima, jasnoj dikciji, prozračnoj fakturi i nedvosmisleno oblikovanim melodijskim konturama, zapravo govore o visokom izvođačkom nivou koji Hor Radio televizije Srbije trenutno poseduje.
Kao jedan od oglednih primera za izrečeno, mogli bismo da navedemo izvođenje Pet pesama cveća Bendžamina Britna napisanih 1950. godine. Muzičko-poetska celina ciklusa sačinjena je od različitih karaktera koji se kreću u rasponu od meditativnih, introspektivnih pesama do onih uznemirenih brzim ritmovima i neobičnim harmonijama. Kompozitor u ciklusu koristi različite kombinacije glasova koji su u nekim slučajevima filigranski udvojeni i isto tako izvedeni, kao što je to slučaj sa pesmom Četiri slatka meseca u nizu. Ova činjenica zahtevala je veliku homogenost unutar svake deonice i jasnoću u polifonom tkanju, što upravo govori o izvrsno uvežbanom horskom ansamblu. Prolaznost narcisa koji brzo raste i brzo vene i smena četiri meseca u godini koji bi mogli da se shvate kao faze životnog ciklusa, mračna atmosfera koju donosi sluzavo i izbledelo močvarno cveće, smireni nokturno kojim se opisuje noćurak i skercozna narodna balada na samom kraju ciklusa, zapravo predstavljaju simboličke paradigme svega što je kroz koncert trebalo da se doživi. U slučaju Britna u pitanju su stihovi Roberta Herika, Džordža Kreba i narodnog pesnika, ali i u ostalim kompozicijama, korišćena je vrhunska poezija koja je, gledano u celini, pokrila sve životne cikluse, od rođenja, ljubavi, patnje, sreće, smrti i transcendencije.
Zvučni pejzaž Erika Vitakera možda je u celokupnom njegovom opusu najbolje prikazan u ciklusu Tri pesme cveću iz 1992. godine. Zvučno privlačna horska faktura koja ponekad može da zvuči i klasterski i uopšte prozračnost kroz koju izbija naglašeni emocionalni izraz, Vitaker je prikazao kroz stihove Edmunda Volera, Emili Dikinson i Federika Garsije Lorke. Gusto postavljene disonantnte akorde hor predvođen Olgom Bisrečić izveo je sa izuzetnom preciznošću, uz detaljno izražena dinamička nijansiranja. Na takav način, istaknut je neverovatno bogat kolorit ciklusa koji prikazuje ogorman raspon karaktera ‒ od nežnosti ruže do strasti ljiljana prikazanog kroz prizmu španskih melodija i ritmova.
Ciklus Mortena Loridsena iz 1993. godine Pesme o ružama pisan je na francuske stihove Rajnera Marije Rilkea. Pesme su prepoznatljive po karakterističnoj sonornosti, često prožetoj disonancama koje stvaraju osećaj eterične lepote i spokoja. Za razliku od prethodnih ciklusa, izvođenje ovih pesama zahteva dobru kontrolu disanja kako bi se održao tok dugačkih lebdećih melodijskih linija. Svaka od dinamičkih nijansi koje se pokreću od najtišeg piana koja kroz velika krešenda dostižu različite zvučne volumene, zapravo su prenosioci emocionalnog sadržaja koji se percipira i kroz specifično izgrađen kolorizam. Uprkos kompleksnosti i brojnim izazovima koje pruža Loridsenova partitura, Hor Radio televizije Srbije i dirigent Olga Biserčić demonstrirali su izuzetno umeće, uspevši da prikažu bogatstvo muzičko-poetskih nijansi ovog izuzetnog remek-dela.
Pored pomenutih ciklusa, koncert je obogaćen i izborom pojedinačnih horskih numera koje temu cveća prikazuju iz različitih perspektiva. Ah, suncokrete Džonatana Dava iz 2000. godine na stihove Vilijema Blejka alegorija je na ljudsku čežnju za večnošću i ispunjenjem. Pulsirajuće vokalne linije izvedene su uz briljantnu dinamičku artikulaciju koja je doprinela snažnom vizuelnom pokretu ostvarenom kroz zvuk. Cvet lepote Džona Klementsa iz 1960. godine na stihove Sidnija Bela je lirski komad koji ukazuje na tradiciju pisanja himni u britanskoj muzici i u u njemu je postignut zavidan stepen ujednačenosti horskog zvuka. Vrtlar Majkla Etvuda na Tagorine stihove iz 2020. godine izveden je uz ritmičku preciznost i pripovedanje kojim se dočarava vrtlarov odnos prema cveću.
Pored pomenutih ciklusa, koncert je obogaćen i izborom pojedinačnih horskih numera koje temu cveća prikazuju iz različitih perspektiva. Ah, suncokrete Džonatana Dava iz 2000. godine na stihove Vilijema Blejka alegorija je na ljudsku čežnju za večnošću i ispunjenjem. Pulsirajuće vokalne linije izvedene su uz briljantnu dinamičku artikulaciju koja je doprinela snažnom vizuelnom pokretu ostvarenom kroz zvuk. Cvet lepote Džona Klementsa iz 1960. godine na stihove Sidnija Bela je lirski komad koji ukazuje na tradiciju pisanja himni u britanskoj muzici i u u njemu je postignut zavidan stepen ujednačenosti horskog zvuka. Vrtlar Majkla Etvuda na Tagorine stihove iz 2020. godine izveden je uz ritmičku preciznost i pripovedanje kojim se dočarava vrtlarov odnos prema cveću.
U pojedinim pesmama klavir je svirao Milivoje Veljić koji se pokazao kao odličan korepetitor. Nastup gudačkog kvarteta Kameleon u sredini koncerta i izvođenje aranžmana Dueta cveća iz opere Lakme Lea Deliba predstavljao je ukusno osmišljen intermeco. Koncert pod nazivom Pesme cveću, na kome je Hor Radio-televizije Srbije pod vođstvom Olge Biserčić u svakom smislu briljirao, pravi je primer koncepcijski izuzetno osmišljenog programa, pri tom protkanog isključivo estetski relevantnim kompozicijama. Kontinuitet kvaliteta postaje evidentan ukoliko se prisetimo i izvrsnog prošlogodišnjeg koncerta, kada je ova dirigentkinja na istoj Velikoj sceni Narodnog pozorišta i sa istim ansamblom, maestralno izvela valcere Johanesa Bramsa. Sasvim je jasno, da je reč o doslednoj izvrsnosti.
