Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Otvaranje 14. Međunarodnog festivala Klasik fest u Pančevu − Čajkovski Jesenja pesma, Šubert Oktet, 13. VI 2025.
Ovogodišnji festival kamerne muzike Klasik fest započeo je izuzetno ambiciozno i uspešno. Osam vrhunskih muzičara – Robert Lakatoš i Una Stanić, violina, Nemanja Živanović, viola, Nemanja Stanković, violončelo, Slobodan Gerić, kontrabas, Ognjen Popović, klarinet, Boštjan Lipovšek, horna i Nenad Janković, fagot – izveli su kamernu kompoziciju simfonijskih razmera – Oktet Franca Šuberta. Prostor Rimokatoličke crkve Svetog Karla Boromejskog u Pančevu dodatno je ukazao na duh Beča prve polovine XIX veka, kada je crkva izgrađena ali kada je i Šubertovo delo napisano.
Kao izvrsnu uvertiru u koncert, publika je mogla da čuje aranžman Jesenje pesme Čajkovskog, poznate i kao Oktobar iz ciklusa Godišnja doba, za gudački kvartet i klarinet. Ovo ostvarenje japanskog kompozitora Torua Takemitcua urađeno 1993. godine, jedinstveno je po tome što muzika, prvobitno pisana za solo klavir, nije fokusirana samo na melodiju i harmoniju, već se podjednako naglašava i značaj fakture. Melodijska linija, koju donosi klarinet u izvođenju Ognjena Popovića, dobila je suptilno mek, ali ipak pun ton uz besprekorno povezivanje dugačkih, setnih melodijskih fraza. Klarinetista je ne samo uspeo u potpunosti da pronikne u atmosferu komada, već je i krajnje suptilna gradnja dinamičkih odnosa unutar dugačkih fraza bila u potpunom skladu sa odlično izgrađenim legatom, koji je rezultat dobre tehnike disanja, slične onoj kod pevača.
S druge strane, uloga gudačkog kvarteta nimalo nije zanemarljiva. Prozračna faktura koju je Takemitcu zamislio donosi novi kvalitet muzici Čajkovskog, koji u originalnoj verziji ne postoji. Tako se ova romansa, u kojoj je najpre istaknuta melodija, zapravo pretvara u muziku gde su atmosfera i kolorizam njene bitne odlike. U ovom izvođenju došlo je do stapanja prateće deonice gudačkog kvarteta sa melodijom klarineta na takav način da je celokupna zvučna vertikala dobila veliki raspon, za koji se činilo da ima dubinu iz koje izrastaju koloristički raspoređeni auditorni segmenti bez praznog prostora.
Oktet Franca Šuberta u F duru, D. 803, za klarinet, fagot, hornu, dve violine, violu, violončelo i kontrabas, remek-delo je kamerne muzike. Napisan je 1824. godine po narudžbini grofa Ferdinanda Trojera, talentovanog klarinetiste amatera. Ova kompozicija je izuzetno zahtevna za tumačenje, ne samo zbog tehničkih izazova, već i zbog trajanja od oko sat vremena. U njoj se jasno ogleda tipično svojstvo Šubertove muzike: romantičarski sadržaj ispunjava forme struktuirane po zakonitostima visokog klasicizma.
Šubert je u oktetu majstorski koristio instrumentalne dijaloge, pa se može reći da ključ njegovog uspešnog izvođenja leži u aktivnom slušanju muzičara i uspešnom ostvarivanju interakcije među najraznovrsnijim instrumentalnim kombinacijama. Stoga bismo, pre svega, interpretaciju s te strane ocenili kao uspešnu. Budući da je delo pisano za osam instrumenata sa simfonijskim tretmanom deonica – gde svaka ima zasebnu ulogu prateću, solističku ili kao deo manjeg ansambla unutar okteta – od izvođača se zahteva izgradnja jasne fakture u kojoj će, pored jedinstva, biti istaknuta i precizna uloga svake deonice. Upravo u toj činjenici leži kvalitet tumačenja koje smo mogli da čujemo: osam izvanrednih muzičara, od kojih su neki poznati kao izraziti solisti, uspeli su da se usklade u harmoničan ansambl, čineći svaki glas podjednako važnim u ukupnom zvuku.
Šubertov Oktet ima šest stavova, od kojih svaki poseduje jedinstveni karakter. Suptilan osećaj za agogiku uz odlično povezivanje fraza došao je do izražaja u svim stavovima, a naročito u onima u kojima se kompozitor koristio melodijama bliskim lidu, što se najpre odnosi na drugi stav. Melodijski tretman, koji ukazuje na njeno prenošenje kroz različite instrumente, možda je na najizraženiji način prikazan u četvrtom stavu, u kome dolazi do nizanja sedam varijacija na igračku temu, koja kao da je preuzeta iz imaginarnog kataloga divertimenta ili serenada XVIII veka.
Ritmičke promene, koje variraju od igračkog impulsa punktiranih figura do živahnih pasaža, izvedene su precizno. I zapravo, sa stanovišta ritma, koji je održavan stabilno, ali ipak ne i rigidno, moglo bi se reći da je interpretacija celog okteta bila uzorna. Svaka nepravilnost i mimoilaženje unutar ukupne ritmičke slike poremetili bi i same karaktere stavova. Tako je, recimo, treći stav, Skerco, zaista predstavljao poprište duhovitih dijaloga, dok je peti stav, Menuet, ponovo u sebi nosio atmosferu plesova XVIII veka sa jasno izdvojenim „lovačkim“ zvukom horne.
Kao u ogledalu stoje karakteri spoljnih stavova Šubertovog Okteta – prvi i šesti. Prvi stav, iako dramatičan u uvodu, donosi lirski karakter prožet izrazitom melodičnošću, dok finale, posle dramatičnog uvoda, u sebi nosi polet i virtuoznost koja od izvođača zahteva briljantnu preciznost. I upravo u opoziciji ova dva karaktera – ležernog, nežnog i galantnog naspram ozbiljnog, energičnog i virtuoznog – posebno se ogleda kvalitet ovog nastupa, jer su ova dva pomenuta kvaliteta krasila celokupnu interpretaciju.
Kvalitet izvođenja oba dela svedočio je o majstorstvu i posvećenosti svih osam muzičara. Njihova sposobnost da se, i pored solističkih veština, stope u jedinstven ansambl, pravi je primer izvanrednog kamernog muziciranja. Iako se često čuje da je umetničke muzike, naročito kamerne, sve manje, možda bi trebalo da se pozabavimo i načinima pristupa umetnosti, što zahteva prilagođavanje i inovativnost i od strane muzičara i od strane organizatora. Koncert na Klasik festu o kome je reč, odisao je izuzetnošću i izveden je u adekvatnom prostoru, tako da je slušaocima koji su do poslednjeg mesta ispunili prostor zaista bilo omogućeno da utonu u klasicističko-romantičarski senzibilitet Šubertove muzike, kao i u ambijent barokno-klasicističkih kontura Crkve Svetog Karla Boromejskog.
