Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Milica Ilić: U potrazi za "drugom stranom" savremene srpske muzike, 26. VI 2025.
Naslov koncerta Sa druge strane − savremeno srpsko žensko stvaralaštvo pijanistkinje Milice Ilić intrigantan je iz više razloga. Promocija muzike savremenih srpskih kompozitorki svakako je uvek dobro došla i što je najvažnije, čini se da koncert nije predstavljao samo puko isticanje ženskog muzičkog pisma koje je dominantno na današnjoj sceni, već je pogled na drugu stranu zaista nudio bogat i promišljen unutrašnji svet autorki i njihovih dela. Umetnička muzika, pa još i savremena, sasvim su marginalizovane kategorije i pored činjenice da nekako i sami kompozitori pokušavaju da budu što komunikativniji u odnosu na publiku. A zapravo, upravo ovakvi pogledi na kompleksan način prikazuju atmosferu vremena u kome živimo i nude istinski dubinska intelektualna i emotivna iskustva onima koji su spremni da ih iskuse. Stoga su koncerti poput ovog o kome je reč, neobično dragoceni i važni.
Gotovo sve kompozicije na programu koncerta Milice Ilić nagoveštavale su misaonost, često istaknutu kroz atmosferu koja ukazuje na ambijentalnu muziku i sa povremenim sugerisanjem na minimalizam. Ovakav pristup kao da je pozivao slušaoce na uranjanje u najčistija zvučna svojstva oslobođena priča i asocijacija, kao i na pronalaženje nekog novog načina poimanja vremena, ili, života samog, možda baš na način potpuno suprotan od onog na koji smo navikli. Ponuđeni program i interpretacije same pijanistkinje praćene video prezentacijom, zahtevali su prisutnost i aktivno učešće u zvučnoj dijalektici. Zbog toga je u zamračenoj Velikoj sali Fakulteta muzičke umetnosti dominiralo veliko platno na kome su puštane apstraktne projekcije koje su dodatno mogle da podstaknu introspektivno uživljavanje slušalaca, dok se sama pijanistkinja pred publikom pojavila tek na samom kraju koncerta.
Kompozicija Posveta ocu (1986) Ivane Stefanović prepuna je vibrirajućeg pijanističkog zvuka, trilera, ponavljajućih tonova i prilično je statična čime se u potpunosti stvara osećanje prostornosti koje u apsolutnom smislu stoji naspram ideje o bilo kakvoj narativnosti. I tako je sve do momenta pojave nežno odsviranog koralnog pokreta koji predstavlja dijalektički kontrast unutar iskaza. Kao da je želja autorke bila da objektivni intelektualizam zamrznutog vremena suprotstavi lirskim isijavanjima, što bi, sudeći po naslovu, moglo da svedoči o njenom odnosu prema sopstvenom ocu.
Odbacivanje linearnog poimanja vremena i potreba za uvlačenjem slušaoca u svet specifično izabranih zvučnih boja, tekstura i potencijalno nepredvidivih melodija u kompoziciji Random Tatjane Milošević (2015) nagovešteni su ponavljanjima tonova u najvišem registru klavira koji, kako govori i naslov, zaista sugerišu na slučajnost. Majstorstvo stvaralaštva ove autorke ogleda se u tome što naizgled suprotstavljeni muzički elementi apsolutno bivaju opravdani kasnijim događanjima, pa tako i projavljivanje lirske melodije na tragu popularne muzike posle statičnog i disonantnog vibrirajućeg zvuka deluje ne samo efektno, već i privlačno. Od histeričnog svađalačkog tona do lirike koja se gubi u najvišim registrima instrumenta a sve kroz konstantno vibriranje zvuka, delo Tatjane Milošević pruža širok spektar divergentnih emotivnih stanja i teksturnih promena. Izvođenje ovog klavirskog komada mogla bi da bude raznoliko, a Milica Ilić se opredelila za ujednačene dinamičke okvire, što je sasvim legitimno. Pisac ovog teksta pita se kako bi ovo delo zvučalo naglašenije afektivno i da li bi prenaglašavanje epizoda značilo i karikiranje, što je pitanje na koje bi odgovor mogao da se pruži tek kada bi neko stvarno ponudio takvu interpretaciju.
Iz navedenog razloga, psihologija ličnosti Milice Ilić trebalo bi da bude neobično značajna kompozitorima i slušaocima koji žele da budu fokusirani na samo jedan trenutak, jedno osećanje, jer ovakav pristup kao da sugeriše potpuno svesnu usredsređenost, na osvetljavanje unutrašnjeg, pa samim tim i spoljašnjeg sveta u realnom vremenu. Zbog toga u njenoj interpretaciji nema neprirodnih isticanja ili dodataka onome što je već ponuđeno kao kompletno izgrađena zvučna tekstura u okviru koje funkcionišu dijalektički zakoni koje je Ilićeva već otkrila, a koji su svojevrstan poziv slušaocima na inicijaciju zvukom.
Kao ogledan primer za navedeno, moglo bi da se uzme zvučno tumačenje kompozicije Indigo Codes (2019) Aleksandre Vrebalov, koja kroz ambijentalnost dovodi do kontemplativnosti. Iako ambijentalna muzika čija indigo boja između ljubičaste i plave poziva na zadiranje u misteriozne dubine onoga što bi verovatno u skladu sa afinitetom slušaoci mogli da identifikuju kao nesvesno, arhetipsko, možda čak i magijsko, autorka je ipak ponudila jednu savršeno preciznu unutrašnju strukturu, čije kodove je pijanistkinja iznela kroz ovlašno, ali ipak precizno razdeljivanje sporo protičućeg muzičkog vremena.
Različiti registri i pozicije akorada u etidi broj dva Harmonija iz zbirke od Tri etide (1995) Ane Sokolović pred pijanistkinju su postavili izazov tembrovske izgradnje koja takođe poziva slušaoce da fokus pažnje postavi na suptilne tranformacije zvučnih promena koje se kreću od mutnih prelivanja niskih registara, preko jasnijeg i rezonantnijeg zvuka u srednjem i svetlog i perkusivnijeg zvuka u višim registrima. Veštim korišćenjem pedala, Ilićeva je uspela da akordska rezoniranja i stapanja učini prozirnim i eteričnim.
Ovakav niz, koji je sa delom Sokolovićeve vodio u najdublji nivo utapanja u najtananije zvučne nijanse, prekinut je spojom latino plesa i srpskog kola inventivno ostvarenog u komadu Kolo (2020) Nataše Bogojević. U pogledu dinamičkih kontrasta interpretacija je bila prilično ujednačena, što jeste validan umetnički izbor. Muzika Bogojevićeve, međutim, dozvoljava i slobodu za izraženije isticanje igračkih segmenata i drugačije oblikovanje celine, što odslikava širok spektar mogućih tumačenja ovog komada.
O večnom talasu koji nikad nije udario u pramac broda i liniju horizonta (2019) klavirski je komad Irene Popović koji ukazuje na ambijentalnu muziku, sa jasno istaknutom melodijom u odnosu na pratnju razloženih akorada. Mir sa kojim je izveden mogao je da ukaže na iskustvo lebdenja i kontemplacije, kao da je u pitanju bio mali delić izvučen iz sveta u kome kretanje nema ni svoj početak ni kraj. Slično je moglo da se oseti i u izvođenju komada Tales of the Macabre broj 1 (2018) Jovane Backović koja bi po svom emocionalnom spektru provučenom kroz minimalističke tehnike, mogla da bude korišćena kao izvrsna filmska muzika.
Na samom kraju koncerta, umesto zaključka, talentovana Milica Ilić je predstavila svoju kompoziciju naslova Zaglavljeni. Kroz ostinatna ponavljanja ona jasno govori o osećanju frustracije kao zvučni komentar na univerzalno iskustvo koje stvaraju različite društvene stege. Postupno pojačavanje tenzije ostvareno kroz dinamičko izdizanje minimalistički koncipiranih zvučnih obrazaca, autorski su komentar samog izvođača u odnosu na sve ono što nam je ponudila na koncertu – usredsređenost na emociju, stanje ili karakter kao odgovor na savremeni način života. Ponuđeno predstavlja stvar njene lične borbe i prostor koji je očigledno osvojila kroz sopstveni umetnički rad. Njen koncert, ujedno je bio i poziv publici da se izbori za sopstvenu ili kolektivnu slobodu, kako god to neko želeo da shvati ili doživi.
