Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Nove dimenzije kontrabasa: prikaz koncerta kvarteta na festivalu Basomanija, 11. XII 2025.
Organizovanje festivala posvećenih jednom instrumentu najčešće proizilazi iz potrebe da se taj instrument popularizuje. Takav je slučaj i sa Basomanijom, koja ove godine doživljava svoje trideset i četvrto izdanje. Međutim, zbog atraktivnosti programa koje nudi, ovaj događaj odavno je prevazišao svoju osnovnu funkciju, te u pravom smislu te reči predstavlja moderan festival.
.
Tako je bilo i na koncertu na kojem je nastupio kvartet kontrabasa koji čine Slobodan Gerić, direktor festivala i profesor Fakulteta muzičke umetnosti, Zoran Marković, profesor Akademije za muziku u Ljubljani, Ljubinko Lazić, profesor Muzičke akademije u Nišu i Fahrudin Strojil, profesor Muzičke akademije u Sarajevu. Po sebi neobičan sastav instrumenata doneo je posebnu zvučnu gustinu i bogatu, specifičnu rezonancu koja se retko čuje u kamernim sastavima.
Ono što koncert čini posebno atraktivnim jeste sama programska koncepcija, kroz koju su kombinovane popularne melodije uklopljene u specifične aranžmane i premijere novih dela. Ovakav izbor ne samo da ruši žanrovske granice, već pokazuje puni potencijal kontrabasa kao svestranog kamernog instrumenta.
Tako smo mogli da čujemo izuzetno koncipirane aranžmane pesama kao što su Bésame Mucho ili Whiter Shade of Pale, medli popularnih kompozicija Vivaldija i Baha, pesmu Jutros mi je ruža procvetala ili još jedan medli, VI rukovet Stevana Mokranjca. Mora se napomenuti, da sami izvođači nisu samo predstavljene melodije izveli da bi zabavili publiku, već su kroz interpretativnu fleksibilnost uspeli da dokažu da je kontrabas, instrument koji publika tradicionalno doživljava kao pozadinu, sposoban da iznese kompleksne zahteve ovako koncipiranih muzičkih dela.
Transponovanjem Mokranjčeve Rukoveti, čija je tekstura prvobitno vezana za horski zvuk, dobijen je ne samo prevod, već se zaista moglo prisustvovati potpuno novom tumačenju nacionalne baštine u kome su duboke žice dočarale arhaičnu snagu srpskog melosa. Isto tako, aranžmani Vivaldija i Baha nisu predstavljali puku repeticiju poznatih tema, već su, zahvaljujući impresivnom umeću izvođača, pretvoreni u izazovnu kamernu muziku.
Posebna vrednost festivala leži u premijerama novih dela srpskih kompozitora posvećenih ovom instrumentu. Dok su aranžmani popularnih melodija dokazali fleksibilnost izvođača, kompozicija Žice 0.4 Vladimira Koraća za kvartet kontrabasa otkrila je avangardnu dimenziju festivala. Za izvođenje ovog dela bio je neophodan dirigent, što već nagoveštava kompleksan tretman zvuka. Koraćev rad se stilski može svrstati u spektralno orijentisanu savremenu muziku, fokusiranu na boju i teksturu zvuka. Kompozicija se zasniva na dugim ležećim tonovima u okviru kojih dolazi do neprestanih ritmičkih pomeranja, iskazanih u vidu promene akcentuacije, što je činilo da kvartet deluje kao kolektivni zvučni generator. Izvođači su, vođeni dirigentskom rukom Mihajla Miletića, pokazali izuzetnu internu disciplinu i kontrolu nad time kako se četiri individualne zvučne linije spajaju u jedan, gotovo nestabilan, organski zvučni korpus.
Kompozicija Quatre pour Quatre Ivana Jevtića predstavljala je priliku za četvoricu izvođača da se prikažu kao izuzetni kamerni muzičari. Uostalom, i sam naslov dela, „četiri za četiri“, simbolično nagoveštava posvećenost metričkoj preciznosti i jasnoj formi. Melodijske fraze raspoređene kroz standardni raspored stavova brz–lagan–brz, bile su interpretirane na način koji je u punoj meri iskazao senzibilitet šostakovičevsko-neoklasičnog kosmosa. To se posebno odnosi na ritmički naglašene brze stavove u kojima su motorični pasaži i ritmička nizanja interpretativno precizno predstavljena. Za razliku od prethodne, eksperimentalne kompozicije Koraća, Jevtićev, zanatski dobro uobličen, kvartet u stilskom smislu nije doneo ništa novo, ali bi mogao da predstavlja dobar izbor u nekom budućem pokušaju obogaćivanja koncertnih repertoara.
Predrag Radisavljević je kompozicijom Četiri praseta ponudio delo koje je funkcionisalo kao svojevrsni, duhoviti scenski spektakal. Četvorica izvođača prikazana su kao četiri praseta, od kojih je jedan, kao vođa, pokušao da svira violinu, a zatim se i na kontrabasu iskazao kao virtuoz u sviranju banalnih pasaža. Ova igra uloga i namerna interpretativna banalnost ukazivala je na uspešan pokušaj da se istakne apsurdnost elitističkih muzičkih pretenzija. Posebno duhovito delovala je ispričana priča sa referencama na aktuelnu kulturnu scenu poput preoblikovanog poklika Konstrakte, „Umetnik mora biti zdrav“, pa su tako i sami umetnici na delu pokazali da je, na kraju krajeva, za dobru umetnost nekada dovoljan i zdrav, opušten pristup. Vrhunac spektakla predstavljao je svojevrsni vid takmičenja u picikato sviranju kontrabasa kojima dominiraju bluz skale. Kombinacija teatralnosti i samoironije učinila je da kvartet, nakon što je dokazao akademski autoritet i izuzetne veštine, pokaže i svoju ljudsku, komunikativnu i humorističnu stranu.
Na samom kraju, izvedena je meditativna kompozicija Back to the mother’s womb Danijela Žontara. Jedanaest kontrabasista, među kojima su mladi učesnici festivala i sami profesori-izvođači, selo je na zemlju i sviralo duge ležeće tonove, takozvane „prazne žice“ sa artikulacionim promenama. Ovaj gest je na simbolički način ukazivao na jedini mogući način završetka koncerta, jer su prikazane mogućnosti kontrabasa koji je zvučao kao sveobuhvatni akustični zagrljaj. I najzad, na ovaj način, Basomanija kao da je poručila da je cilj festivala koji traje već trideset i četiri godine vraćanje čistom zvuku kao nespornom muzičkom temelju.
