Azraelova senka nad Beogradom, Beogradska filharmonija 17. IV 2026.
Koncert Beogradske filharmonije, na kome su se našle kompozicije Varijacije na rokoko temu Petra Iljiča Čajkovskog i Simfonija broj 2 Azrael Jozefa Suka, bio je poslednji koji je u ovoj sezoni programski osmislio i kojim je trebalo da diriguje, preminuli šef-dirigent ansambla, Gabrijel Felc. Tim povodom je u holu Kolarčeve zadužbine priređena izložba fotografija koja rekapitulira Felcovu eru, dok je sam koncert simbolično otvoren snimkom na kome orkestar, pod njegovom palicom, izvodi Vagnerov Kas Valkira. Nakon ovog emotivnog podsećanja, na scenu su izašli australijski dirigent Aleksandar Briger i finska violončelistkinja Senja Rumukainen.
Senja Rumukainen je izuzetna violončelistkinja mlađe generacije, dobitnica brojnih međunarodnih priznanja i veoma aktivna na svetskoj umetničkoj sceni. Prepoznatljiva je po plemenitom tonu izbrušenom do krajnjih granica. Ova umetnica iznela je sasvim jedinstvenu i duboko emotivnu interpretaciju Rokoko varijacija. Ton njenog instrumenta ne samo što je bio dobro oblikovan, već kao da je ukazivao na snažni unutrašnji naboj koji izbija iz patine praćene pridodatim odzvucima i svojevrsnim ehom izvučenom iz violončela izgrađenog 1707. godine. Tako dobijenu rezonancu teško je opisati rečima, pa se činilo kao da je podešena za meditaciju na koju poziva pevanje ostvareno u lirskim odsecima. S druge strane, izuzetna tehnika prikazana je u brzim, igračkim delovima kompozicije Čajkovskog, sa naročito efektnim završecima na najvišim tonovima zvučno jasno artikulisanim. Prozračnost koju delo zahteva, ostvarena je i u orkestru, mada su povremeni ispadi drvenih duvačkih instrumenata delovali sirovo.
Poseban momenat predstavljalo je izvođenje na bis kompozicije Tema sa varijacijama za violončelo solo Jana Sibelijusa. U njoj je lakoća interpretacije Čajkovskog, zamenjena teškim, gotovo ekspresionistički iznesenim melodijama koje u sebi nose rezignaciju. Misaonosti ostvarenoj kroz neprekinuti melodijski luk ovog šestominutnog komada, prethodila su ispitivanja granice svirljivosti violončela, pa je tako slobodno vođen pokret od najnižih do najviših deonica instrumenta, delovao kao da je izveden sa lakoćom, što u krajnjoj liniji, ukazuje na majstorstvo Rumukainenove.
Simfonija broj 2 Azrael Jozefa Suka napisana je povodom lične tragedije autora. Komponovanje je započeo nekoliko meseci nakon smrti profesora kompozicije Antonjina Dvoržaka 1904. godine. Koliko su ova dva umetnika bila bliska, govori i činjenica njihove porodične povezanosti, jer se Suk oženio Dvoržakovom ćerkom Otilijom. Nedugo posle smrti oca preminula je i ona, pa je teško uzdrmani umetnik, izvorno zamišljeni omaž učitelju preobrazio u sopstvenu terapiju lečenja bola.
U ovom delu, Suk je iskazao sklonost ka gustim, polifonim prepletima i konstantnoj varijaciji jednog te istog motiva smrti što delo čini naizgled statičnim. Onaj ko očekuje lako pamtljive teme neće ih pronaći, već naprotiv, kroz pet stavova simfonije slušaoci prate razvoje tematskih blokova što ponekad deluje monotono. Potrebna je velika koncentracija da bi se transformacije pokreta koje čini anđeo smrti Azrael kroz simfoniju uopšte mogli ispratiti. Zbog toga, ovo ostvarenje se retko izvodi, a zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji i Gabrijelu Felcu koji ga je uvrstio u program, srpski slušaoci su prisustvovali premijeri ovog dela. Drugi razlog zašto simfonija Azrael nije često prisutna na koncertnim podijumima leži u tome što je potrebna izuzetna usklađenost i u nekim momentima i virtuozitet instrumentalnih deonica, naročito gudača koje je Suk kao vrsni violinista neštedemice koristio.
Tradicionalni označitelji tuge, kao što su hromatizam, disonantni skokovi i intervali, čine ovo delo modernim i u univerzalnom značenju te reči, ali, ukazuju i na sponu ka muzičkom modernizmu kao što je to slučaj i sa simfonijama Gustava Malera, recimo. U tom smislu, kompozitor bi slušaoca zaista mogao da fascinira naglom promenom atmosfere u poslednjem, petom stavu kompozicije zasnovanom na svetlom zvuku C dura koji stoji u oštrom kontrastu sa mrakom osnovnog tonaliteta c mola. Muzičari Beogradske filharmonije interpretaciji su pristupili disciplinovano, pa je tako i sam dirigent Briger uspeo da ostvari složenu narativnu mrežu ovog, krajnje kompleksnog dela. Ogromna zvučna masa prevazilazi veličinu Velike sale Kolarčeve zadužbine, pa je tako i pritisak koji su stvarali veliki odseci predvođeni masivno postavljenim gudačima zvučali opterećujuće, pa je prava šteta što Beogradska filharmonija nije imala priliku da ovakvu kompoziciju izvede u nekom zdanju koji bi toliku količinu zvuka mogao da primi, ali, kao što svi znamo, takvu salu Beograd nema.
Od poznatih izvođenja simfonije, možda je najfascinantnija interpretacija Rafaela Kubelika sa Orkestrom Bavarskog radija iz 1981. godine. Kod njega, naročito prvi stav obiluje intenzitetom i suptilnom igrom između slobode pokreta i zarobljenosti u već pomenute blokove. Kod dirigenta Brigera je zbog insistiranja na preciznosti i postavljanju zvuka kao teške mase, došlo do toga da je ovaj stav zvučao hladno, bez dirljivosti pojedinih scena, što je ipak subjektivni doživljaj. U drugom stavu trebao bi da se pohvali suptilno izvajan ton gudačkog dela ansambla doživljen kao lagano pokrenuta boja. Zaista je teško od modernistički fragmentarnih odseka iskazanih kroz lagani tempo Andante izgraditi relevantnu celinu i dirigentu Brigeru je to pošlo za rukom. Isto bi moglo da se kaže i za četvrti stav Adađo u kojem je nežna melodija solo violine dobro oslikala portret Otilije.
U poređenju sa već pomenutim izvođenjem Kubelika, Brigerov pristup bio je hladniji, dok su ocrtane konture ovog složenog dela prikazane strukturno jasno. Masivnost i preciznost doveli su do toga da delo u nekim momentima zvuči monotono, a kao najbolje segmente izdvojili bismo središnji deo trećeg stava u kojem je lirika iskazana krajnje suptilno, kao i celokupno finale. Simfonija povremeno donosi i parodične epizode u kojima su do izražaja došli duvački instrumenti i upravo u takvim momentima postaje jasno da Suk predstavlja tranzitivnu figuru prema modernizmu, o čemu uostalom govori i činjenica da je bio pedagog srpskim modernistima Ljubici Marić, Mihovilu Logaru, Dragutinu Čoliću, Predragu Miloševiću i drugima. Generalno gledano, muzičari Beogradske filharmonije na čelu sa Aleksandrom Brigerom uspešno su izveli kompleksnu Simfoniju broj 2 Jozefa Suka. Objektivistički pristup dirigenta ostvaren je nauštrb emocionalnosti, pa je na takav način i sama modernost kompozitora u većoj meri došla do izražaja.
Koncepcija koncerta koja je na neki način pratila životni ciklus, od plesa i lirike Čajkovskog, preko mračno intoniranog Sibelijusa i svojevrsnog Rekvijema Suka, sve to je upotpunilo sliku kolektiva Beogradske filharmonije koji na svaki način i sa razlogom, iskazuje poštovanje prema preminulom šefu-dirigentu Gabrijelu Felcu.
