Glas pesme i glas Smrti: Solunski simfonijski orkestar na BEMUS-u, 18. X 2026.
Gostovanje Solunskog državnog simfonijskog orkestra na ovogodišnjem BEMUS-u, pod upravom dirigenta Lija Mekfola, bilo je zamišljeno kao koncert sa jasnom i promišljenom konceptualnom osnovom. Prvi deo večeri činili su Pet grčkih igara Nikosa Skalkotasa i Koncert za violinu i orkestar br. 1 u C-duru Jozefa Hajdna, sa solistom Simosom Papanasom. U drugom delu izvedena je Šubertova Smrt i devojka u obradi Gustava Malera za gudački orkestar, sa tradicionalnim grčkim pesmama umetnutim između stavova, u upečatljivoj interpretaciji pevačice Savine Janatu i violiniste Kirijakosa Guventasa.
Pet grčkih igara Nikosa Skalkotasa – Epirska, Kritska, Grčka narodna igra, Arkadijska i Kleftska – predstavljaju svojevrsnu zvučnu mapu Grčke, od Epira, preko Peloponeza, sve do Krita. Već od prve igre orkestracija nedvosmisleno podseća na Bartokove stilizacije: folklorna melodija ostaje prepoznatljiva, dok se modernost uvodi kroz harmonizaciju, oštre akcente i jasno razdvojene orkestarske boje. Uprkos modernističkom tretmanu, u ovim kompozicijama se jasno razaznaju i puls igre i izraz narodne melodije. Arkadijska igra, na primer, prava je pastorala, sa pedalnim tonom i izvornim napevom. Orkestar je svirao precizno, sa jedrim tutti zvukom i stabilnim basom, dok je Mekfol, dirigujući bez palice, pokazao dobar osećaj za zvučno nijansiranje, posebno u momentima postupnog utišavanja. Ipak, violinskoj deonici je u pojedinim trenucima nedostajalo malo više izbrušenosti, naročito u visokim registrima.
Što se same Skalkotasove kompozicije tiče, ono što je u vreme nastanka moglo da zvuči kao deo tadašnjeg evropskog muzičkog mejnstrima, danas – u eri u kojoj je o avangardi moguće saznati gotovo sve – zvuči kao neotkriveno blago. Naime, iako Šenbergov učenik, Skalkotas je ostao na margini i avangardne i nacionalne istoriografije, što je sudbina koju deli i veliki deo srpskog stvaralaštva sličnog usmerenja. Upravo zato je ovo izvođenje dragoceno.
Hajdnov Koncert u C-duru delo je ranog klasicizma, nastalo u prvim godinama kompozitorove službe kod Esterhazija, i nosi sva obeležja koncertantnosti i galantnog stila. Simos Papanas, koncertmajstor Solunskog orkestra, vodio je ansambl sa mesta soliste. Njegov nešto suvlji ton nosi jasan odjek barokne violine, pa se i čitav pristup delu može sagledati iz perspektive onoga iz čega je ovaj koncert proistekao, a ne iz onoga što će klasicizam tek postati. Otuda ni rubata u prvom stavu nisu romantičarska, već strogo retorička. Pasaži su izvedeni besprekorno, ritmički tačno i uz dobru pratnju orkestra. U drugom stavu Papanas je pokazao umeće izuzetno tihog sviranja, uz potpunu čujnost svakog tona. Pasažna kretanja podsećala su na istorijski obaveštena izvođenja Bahovih sonata, spajajući igrački karakter sa lirikom i ostvarujući prelazak u mol bez vidljivih šavova. Dinamika je u potpunosti bila podređena prirodnim svojstvima instrumenta, bez ikakvog forsiranja. Finale je započeto oštro, furiozno i odsečno, uz odlično izvedene dvoglase sa podvučenim basom, iznad kojeg su se pasaži odmotavali kroz motorično kretanje.
Drugi deo otvoren je obraćanjem sa scene, u kome je koncepcija predstavljena kao istraživanje teme smrti i mlade devojke, prisutne od mita o Persefoni, preko Vizantije, do danas. U narodnoj tradiciji ta je tema oličena u liku Harosa, a čitav koncept utemeljen je u uverenju da je lepota jedna. Usledio je nesvakidašnji spoj grčke narodne pesme i muzike Franca Šuberta, pa samim tim, mogli smo da prisustvujemo i uzbudljivom estetskom dijalogu. Prva tradicionalna pesma, rečitativni duet glasa i violine, zvučala je poput tužbalice i nosila duboku, iskonsku tugu. Na nju se, kao snažan kontrast, nadovezao dramatični početak Šubertovog kvarteta u orkestraciji Gustava Malera, sa dobro odabranim tempom i jasno postavljenim deonicama gudačkog orkestra, koje je Mekfol vodio preciznim i mekim pokretom. Druga pesma donela je nostalgični zvuk violine i lestvice koje slušaoca izmeštaju u prostor Levanta i svetovne Vizantije. Topao glas Savine Janatu, dinamički ujednačen u svim registrima i bogat melizmima karakterističnim za grčku narodnu muziku, delovao je poput neposrednog prenosa u daleku prošlost.
Za ovdašnju publiku, jednako vičnu i jednoj i drugoj tradiciji, ova sprega ukazivala je na emocionalno klatno i pokret od istočnjačke nostalgije do dobro poznatih zapadnih stilskih kompleksa drame, lirike i igre. Posebno je upečatljivo bilo nadovezivanje Šubertovog stava Andante con moto na poslednji dah pevačice. Kako je ovaj stav zasnovan na varijacijama na temu iz pesme Smrt i devojka, i to na deonici u kojoj govori sama Smrt, ljudski glas iz narodne pesme doslovno je ustupio mesto glasu Smrti. Gudački orkestar ostvario je pravi šubertovski kolorit, iako bi violinama u visokim registrima koristilo nešto više zaokruženosti zvuka. U tihim odsecima mogla se na tren osetiti blaga intonaciona nesigurnost, ali nju je moglo da registruje samo izuzetno iskusno uho.
Treća pesma bila je ponovo tužbalica, intonaciono tačna i nabijena iskonskom tugom, sa violinom koja se uvek nalazila tačno ispod glasa, podsećajući donekle na vranjanski melos. Usledio je teatralni početak Skerca, a zatim i poslednja narodna pesma, igračkog karaktera, u kojoj braća teraju Harosa i spasavaju sestru. Violina je iznad burdonskog basa izvodila igračke pasaže na tipično balkanski način, pružajući jedini vedriji trenutak u narodnom ciklusu. Šubertovo finale bilo je pravi vihor, a orkestar se upravo u tutti deonicama i brzim pasažima, pod preciznim dirigentskim vođstvom, pokazao u svom najboljem izdanju.
Možda se i najdublji smisao povezivanja istočne i zapadne tradicije krije u tome što su one, premda isprepletane do samog kraja, ipak ponudile suprotne odgovore na večna pitanja. Narodna pesma okončana je pobedom nad smrću, dok je Šubertova tarantela završena njenim neumoljivim plesom. Ako je lepota zaista jedna, kako su izvođači u obraćanju poručili sa scene, onda se ona, moguće je, nalazi upravo u tom rascepu – između ljudske potrebe da se suprotstavi smrti i umetničke svesti o njenoj neizbežnosti.
