Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Album iz Srbije Kemala Gekića, 24. IV 2025. (sedamdeset pet godina od osnivanja Sokoja i osamdeset godina od osnivanja Udruženja kompozitora Srbije)
Povodom pijanističkog resitala Kemala Gekića nazvanog Album iz Srbije ovaj umetnik je napisao: „Program koncerta prikazuje jedan fascinantan uvid u muzičko stvaralaštvo u Srbiji tokom poslednjih stotinjak godina, veliku kreativnost i bogatstvo muzičkih ideja“. I zaista, što se odabira programa tiče, ovaj pijanista se u smislu značaja samih dela potrudio da repertoar bude stilski raznovrstan i reprezentativan. Dramaturška nit koncerta odvijala se glatko, bez mnogo pauza između kompozicija, osim u onim slučajevima kada je sam Gekić dozvoljavao aplauz. Prema njegovim rečima, izvedeni program ga je okupirao mnogo meseci i zaista, iz same interpretacije mogao je da se iščita predani rad na osmišljavanju stilski raznovrsnih iskaza sklopljenih u jednu celinu.
Koncert je započeo komadom Umbra Isidore Žebeljan, minijaturom iz njenog ranog opusa. Kompozicija bogate sonornosti zasnovana na prelivanju kolorističkih akorada koji se repetitivno ponavljaju po sasvim slobodnim metričkim obrascima, zahteva od pijaniste korišćenje širokog dijapazona dinamičko-zvučnog potencijala. Malo drugačiji kontekst predstavlja smena svetlih udara koji hipnotičku atmosferu stvaraju u kompoziciji Hilandarska zvona Vuka Kulenovića. Na tragu minimalizma, ali uz korišćenje lestvica koje ukazuju na istočnu tradiciju, kompozitor je napravio spoj u kome svetlo intonirani akordi i pasaži, kao da prikazuju čistotu sveta koji se nalazi sa one strane. Lakoća sa kojom ih je Gekić izveo prevodeći ih u gipko ostvarena klizanja duž klavijature, svakako govore o njegovim izuzetnim pijanističkim sposobnostima. Pored toga, čini se i da bi efekti kojima je ovaj umetnik sklon mogli da se shvate dvojako: kao maniristički, ili, s druge strane, kao listovsko-rahmanjinovski odbljesci koji su tu u vidu arhitekstualnog značenja, kao nužni pijanistički deo kolektivnog iskustva. Apsurdno, iako je posegao za repertoarom muzike XX i XXI veka, Gekić ga ne interpretira sa distance kao modernista, niti ga dekonstruiše kao postmodernista, već naprotiv, on je sve vreme pokušavao da istakne emocionalnost koristeći se romantičarskim sredstvima kao što su rubata provučena kroz istaknuta kretanja melodija ili pasaža koji se nalaze na samoj površini zvučne vertikale.
Pulsirajući ritam i motoričnost, kako je u izvrsno napisanom pratećem tekstu muzikološkinja Maja Čolović Vasić okarakterisala osnovno svojstvo prvog stava Sonate za klavir Petra Ozgijana, prema njenim rečima, ukazuje na bliskost sa estetikom Sergeja Prokofjeva, što je tvrdnja koja je očigledna bila i kroz način pristupa interpretaciji ovog kratkog komada – sviranje Gekića ukazivalo je na bravurozno i težine oslobođeno kretanje arabeski koje je moglo da se iščita i iz pojedinih stavova Sedam balkanskih igara Marka Tajčevića, Šest igara Vasilija Mokranjca ili komada Brankovo kolo Ljubice Marić. Jednostavna narodna melodija provučena kroz fantastično brze pokrete koje je pijanista izveo bez ikakvih problema glavno su svojstvo kompozicije Tokata Zorana Hristića, u kojoj se na već mnogo puta viđen način koristi jednostavna folklorna melodija.
Što se korišćenja folklora tiče, osim pomenutih kompozicija, tu su još i Vidovdanska tužbalica, Uskršnja tužbalica sa Kosova i Vodonoša iz Kosovske svite Miloja Milojevića i komadi Uzo deda – Šumadijka i Molitva praslavena; Još ni jedan Zagorec iz svite Josipa Slavenskog koja nosi naziv Iz Jugoslavije. I zapravo, na ovakvim primerima vidi se način na koji Gekić tretira melodijski materijal – on jeste sastavni deo strukture, ali često je i dekor i upravo po toj tankoj liniji, pijanista se kretao sve vreme. Sasvim slobodan metrički tretman fraza koji može da deluje i kapriciozno, linija je pijanizma koja ukazuje na isticanje snažnih dinamičkih kontrasta, istaknuto mešanje boja i odzvuka i uopšte na afektivnost koja je kod Gekića sasvim osobena.
Tako recimo, čuveni Nokturno Dejana Despića zaista deluje kao intimni iskaz obojen izrazitom emocionalnošću istaknutom kroz široke dinamičke raspone i intenzivna legato fraziranja. Čak i tamo gde je po prirodi stvari Gekić morao da bude sveden, a misli se na minimalistički Emprompti broj 3 Vlastimira Trajkovića, on nije propustio priliku da specifično izvajanim tonom ne pobudi maštu slušaoca koja je nekako uvek usmerena ka osećajnom delu bića.
I najzad, poslednje rečeno zapravo i ne bi trebalo da predstavlja nešto novo, jer smo često u prilici da čujemo frazu da muzika po sebi najdirektnije podstiče emocije. Ono što je specifično u sviranju Kemala Gekića jeste činjenica da on to čini kroz slobodno tretirane muzičke fraze i kroz poigravanja sa pasažima i melodijama ne libeći se efekata. Da li su efekti tu sami za sebe ili su strukturni deo interpretacije, pitanje je kojim bi prema ličnim afinitetima mogli da se pozabave svi oni koji su prisustvovali njegovom resitalu. Ovako shvaćen romantizam, glavna je osobina njegove interpretacije, sviđalo se to nekome ili ne.
