Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Umetnost interpretacije lida ‒ Aleksandra Alivojvodić i Milica Ilić, 12. XI 2020.
Vrlo su retke prilike prisustvovati koncertu na kome se izvode solo pesme, a to naročito važi za poznoromantičarske i kasnije cikluse, jer zahtevaju vrhunsko poznavanje pevačke tehnike i specifičnu boju glasa. Iz tog razloga, slušati koncertna izvođenja ranih ciklusa Arnolda Šenberga i Albana Berga, kao i cikluse Na ovom ostrvu Bendžamina Britna i Šest Elizabetanskih pesama Dominika Arđenta u reprezentativnom izvođenju soprana Aleksandre Alivojvodić i pijanistkinje Milice Ilić, predstavljalo je retku privilegiju. Takvoj izuzetnoj prilici, mogli smo da prisustvujemo na otvaranju ovogodišnjeg festivala Bunt, u galeriji Kolarčeve zadužbine.
Rani Šenbergov opus 2 nosi jednostavan naslov Četiri pesme i sastavljen je od tri pesme Riharda Demela i jedne Johanesa Šlafa. Prva i četvrta pesma u sebi nose opise prirode, dok su druga i treća ljubavne, pa tako, one čine jedinstven pastoralno-lirski ciklus. Već u prvoj pesmi Predosećanje, može da se nasluti pjeroovski svet svetlucanja bledog meseca, koji se u ovom slučaju ogleda u zelenom jezeru, pored crvene vile, pod mrtvim hrastom. Bramsovski tretiran klavir i deonica glasa koja donosi neprestana produžavanja melodije, u potpunosti ukazuju na romantičarski senzibilitet kakav možemo da čujemo u pesmama gotovo svih nemačkih autora koji su stvarali u poslednjim decenijama XIX i početkom XX veka. Sopran Aleksandra Alivojvodić poseduje boju glasa koji savršeno odgovara prenaglašenom senzibilitetu stihova ovog ciklusa. Izuzetno pokretljiv glas ove umetnice, naročito je moćan u gornjim oktavama, pa su tako vagnerijanska dostizanja privremenih vrhunaca praćena snažno naglašenim dugačkim tonovima i uz korišćenje diskretnog vibrata, što celom kontekstu daje značenje ostvarivanja afekta i što zaista zvuči upečatljivo. Zrak svetla u tamnoj, šuštavoj noći zlatni, zelenkasti sjaj, završni su stihovi poslednje pesme Šumsko sunce i oni upravo korespondiraju sa osećanjem idile do kojeg su nas, uz intenzivno dijalogiziranje kantabilnih melodijskih deonica klavira i glasa, dve umetnice dovele.
Kontrast ovom osećanju predstavljao je splin pesme Noć Albana Berga pisane na stihove Karla Hauptmana i prve iz ciklusa Sedam ranih pesama. Uz neku vrstu preterano ispevanog govora koji se kreće u velikom tembrovskom rasponu i uz impresionistički tretiranu deonicu klavira i kolorističke akorde koje je tako dobro iznela pijanistkinja Milica Ilić, ove dve umetnice uspele su da izgrade upečatljivu narativnu celinu pesme. Isti je slučaj i sa ostalim pesmama iz ciklusa, pa je tako malerovska Trskina pesma (Nikolaus Lenau) dovela do osećanja ekstatičnosti, naročito u jednom od vrhunaca otpevanog u nižim deonicama glasa; štrausovska pesma Slavuj je s druge strane ukazala na idilu sveta u kome se od pesme slavuja otvaraju ruže; Krunisan snom (Rajner Marija Rilke) mirisala je na smrt i u njoj su gotovo fizički mogli da se osete lagani prelasci iz tona u ton koji nadražuju emocije, a sve podstaknuto neprekidnim talasastim kretanjem klavirske deonice; pesma U sobi (Johanes Šlaf) čista je slika sreće i zadovoljstva, pa je tako i i sama vokalna deonica tretirana uz dolce izvajane melodije; početni stihovi pesme Oda ljubavi (Oto Erih Hartleben), U ljubavnom zagrljaju blaženi zaspasmo i završni stihovi pesme Letnji dani (Paul Hohenberg), nema više reči, samo te slike silne sustižu, ispunjavaju i prevazilaze te, predstavljaju patetično-lirski okvir u kome su slušaoci pokrenuti u ekstatično raspoloženje koje na samom kraju ciklusa dostiže najekstremniji vid iskazivanja. Tretman glasa kao instrumenta, kao moćnog sredstva koje se od interpretacije značenja stihova širi ka podsticanju unutrašnjih delova nesvesnog, Aleksandru Alivojvodić čini izvrsnim tumačem nemačke muzike poznog romantizma. U svetlu malopre rečenog, ova umetnica bi publici mogla da se predstavi i kao dobar tumač Bergovih i Šenbergovih ekspresionističkih junaka koji se javljaju u poznijim opusima ovih kompozitora.
Ciklus Na ovom ostrvu Bendžamina Britna pisan je na stihove Vistena Hjua Odena, kompozitorovog savremenika. Pesme predstavljaju skup upečatljivih slika koje, na primer, prikazuju egzaltaciju muzikom (Na ovom ostrvu), ili s druge strane, tipično britnovski prikaz hladne jeseni uz tretman vokalne deonice koji zahteva brzo ispevavanje kratkih melizmatičnih fraza (Sad lišće brzo pada). U pesmi Morski pejzaž ponovo smo mogli da se podsetimo atmosfere nemačkog lida, a posebno bi trebalo izdvojiti interpretaciju pesme Nokturno. Postoji nešto veličanstveno i svevremenski u stihovima Kroz nežni stisak noći Zemlja i sva mora njena klize, a Aleksandra Alivojvodić izvela ih je sasvim lagano, uz strpljivo građenje fraza i naglašavanje osećanja melanholije, kao da nemogućnost da se utiče na prirodne sile kod čoveka ne može da izazove ništa drugo. Kako je, dovoljno je, jedna je od retkih skercoznih pesama koje je umetnica izvela u svojevrsnom bufo maniru, naizgled neobavezno i uz tretman deonice glasa koji zahteva mnogobrojna ponavljanja melodijskih fraza i tretman melizmatičnih pokreta koji deluju šaljivo.
Šest Elizabetanskih pesama Dominika Arđenta, rado je izvođen ciklus ovog američkog kompozitora. Stilski je donekle uporediv sa Britnovim ciklusom, pa tako u njemu ne samo što imamo slične stilske crte koje se tiču muzike, već su i sama raspoloženja gotovo identična. Naslovi pesama elizabetanskih pesnika Proleće Tomasa Neša, San Semjuela Danijela, Zima i Priđi, priđi, smrti Vilijema Šekspira, Diafenija Henrija Konstabla i Himna Bena Džonsona, govore o karakterima koje je Arđento kreirao u svojim pesmama. Iako smo o interpretaciji već dosta toga rekli, posebno bi trebalo da se istakne ravna dinamička konstelacija pesme Priđi, priđi smrti, uz pratnju klavira odsviranog u višim deonicama i lamentozni melodijski karakter, sasvim mirno predstavljenog posmrtnog oproštaja nekoga ko peva, Ni cveta, ni cveta slatkog nek na kovčegu mom ne bude!
Koncert Aleksandre Alivojvodić i Milice Ilić, jedan je od retkih koji je na snažan način mogao da pokrene i intelektualnu i afektivnu stranu ličnosti. Iako se na samoj sceni praktično ništa nije dešavalo ‒ nismo bili svedoci niti scenskih pokreta, niti je interpretacija bila obogaćena bilo kakvim slikama ili fotografijama ‒ sasvim dovoljno je bilo utonuti u pojedinačne svetove mnoštva interpretiranih pesama. Iznesene su snažno, upečatljivo, stilski adekvatno i tehnički gotovo perfektno. Posebno bi trebalo istaći i činjenicu da su umetnice o svemu vodile računa, pa su slušaoci tako dobili i prevode pesama, koji su nužni za razumevanje interpretiranih muzičko-poetskih simbola. Jednostavno rečeno, bio je ovo koncert za uživanje.
