Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Aleksandra Dovgan u Steinway sezoni - 6. III 2023.
Ruska pijanistkinja Aleksandra Dovgan rođena je 2007. godine a svoje znanje i umeće duguje pedagoškoj praksi Akademiji Centralne muzičke škole pri Moskovskom državnom konzervatorijumu gde je studirala kod Mire Marčenko. Poslednjih godina dosta nastupa u najprestižnijim evropskim dvoranama, pa se njen koncert u okviru Stenvej sezone u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine desio u pravo vreme. Muzička karijera ove mlade umetnice je u usponu i sasvim je moguće da će u narednim decenijama iz mlade pijanističke zvezde izrasti u respektabilnog izvođača.
U prvom delu koncerta Dovganova je izvela Sonatu u a molu KV 310 Volfganga Amadeusa Mocarta i Sonatu op. 81a u Es duru „Oproštajnu“ Ludviga van Betovena. U interpretaciji obe kompozicije, pijanistkinja je pokazala izuzetan stepen metričko-ritmičke preciznosti, pa su tako i sintakse kreirane kao čvrsto utemeljene celine. U okviru njih, ona je iskazala izuzetnu sitnu tehniku, pa su tako brojna lestvična pasažna kretanja u prvom stavu Mocartove i u trećem stavu Betovenove sonate zaista zvučali koncertantno i klasicistički briljantno. Dobra strana njenog izvođenja bili su i mikro kontrasti ostvareni na sintaksičkom nivou. Izvedeni su tako da nisu remetili ukupnu, stabilnu melodijsko-ritmičku konstelaciju, ali su ipak mogli da se osete kontrasti svetla i tame. Ipak, iako dovedena do visokog nivoa, interpretacija Dovganove nije odstupala od školske. Tako su i svi značenjski elementi muzike klasicizma uredno bili postavljeni na svoje mesto i u njihovom tumačenju nije bilo odstupanja. Recimo, motiv fanfara Betovenove sonate kao bazično motivsko, pravilno je bio provučen kao osnovni zvuk duž celog prvog stava. Što se klavirskog tona tiče, sviranje Dovganove ukazuje na nešto zatvoreniji pristup, a to se odnosi na isticanje zatamnjenijih boja čime je donekle suzila opseg sopstvene izražajnosti.
U drugom delu koncerta, sličan pristup ostvarila je i u izvođenju Hendl varijacija i Tri intermeca Johanesa Bramsa. Intermeca su izvedena kao intimne ispovesti i sa izvrsno oblikovanim zatamnjenim klavirskim zvukom u okviru koga su dugački, tihi odzvuci posedovali i izvestan stepen dubine. Posebno bi trebalo da se istakne impresivno izvođenje dugačkih Hendl varijacija koje traju tačno toliko da mnogi pijanisti do finalne tačke u kojoj nastupa fuga izgube osećaj za formu. Ova pijanistkinja međutim, niti je popuštala u izrazu, niti je propuštala da nedvosmisleno izgradi karakter svake od pojedinačnih varijacija. Kao kruna ovako nadograđene sintaksičko-semantičke konstrukcije nastupila je tehnički maestralno izvedena fuga.
Aleksandra Dovganova je mlada pijanistička zvezda koja je već sa petnaest godina došla do tog stadijuma da tehnički može da odsvira bilo šta. U godinama koje su pred njom, ona bi trebalo da se izgradi i kao umetnik koji odstupa od akademskih šablona i koja bi sopstveni umetnički izraz dovela do onog dubinskog nivoa koji bismo mogli da nazovemo osobenim. Sudeći po onome što je predstavila beogradskoj publici, na dobrom je putu.
