Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Autorski koncert Ivana Brkljačića, 8. XII 2024.
Koncertni jubilej, trideset godina otkako je kompozitor Ivan Brkljačić javno nastupio na sceni Velike sale Kolarčeve zadužbine, u istom tom prostoru obeležen je autorskim koncertom namenjenom manjim kamernim ansamblima. Bila je to dobra retrospektiva dosadašnjeg kamernog stvaralaštva umetnika koji je u poslednje tri decenije bio izuzetno aktivan. On se potrudio i da sopstvene kompozicije predstavi kroz izvođenja izuzetnih domaćih muzičara, što je takođe uticalo na reprezentativnost samog događaja.
Kada je Brkljačićeva muzika u pitanju, postoji nekoliko distinktivnih stilskih crta koje ga u korpusu savremene srpske muzike čine jedinstvenim. Najizrazitija je sklonost ka humoru, pa smo tako recimo u izvođenju kompozicije Komad, kolač, kolaž za klavir četvororučno mogli da prisustvujemo nadmetanju dvoje pijanista, članova sastava LP duo Sonje Lončar i Andrije Pavlovića. Lestvična kretanja i gipka ritmika, glavni su elementi gradnje skercoznog izraza kod ovog autora, što je naročito očigledno bilo i u delu Kuvada koje su izveli članovi Aratos trija, Katarina Popović violina, Mihailo Samoran klarinet i Vanja Šćepanović klavir.
Neprestana pokretanja svih deonica često prati i izrazita tokatnost sa karakterističnim disonantnim udarcima koje Brkljačić rado koristi, često bivajući smišljeno groteskan. Poigravajući se idiomima popularne muzike i koketirajući sa banalnim muzičkim obrascima pozajmljenih sa različitih strana, ovaj autor zapravo gradi iskaze prepune neobičnih i duhovitih obrta koji su najočigledniji bili u dve kompozicije. Prva nosi naslov Zvrk i posvećena je pikolo flauti kojoj je kompozitor podario motorične pokrete rasprostrte kroz čitav opseg instrumenta. Maestralno tumačenje flautistkinje Snježane Pavičević i pijaniste Vanje Šćepanovića ritmički je bilo perfektno i uz odlično ostvarene balanse između instrumenata.
Drugo delo koje bismo posebno izdvojili kao naročito skercozno zove se Četiri lica doktora Dila koje je na čembalu izveo Milan Popović. Neuhvatljivo brzi lestvični tokatni pokreti podstaknuti oštrim disonantnim akordima i melodijsko-harmonskim obrtima preuzetih iz popularne muzike, ukazuju na uspešno ostvarenu satiru kojom kompozitor prema sopstvenoj zamisli, kritikuje potrošačku kulturu.
Vetrokaz za harmoniku i klavir koje su svirali Miodrag Đorđević i Jovana Radovanović, donela je veliku širinu pokreta kao metafore vetra prikazanog i korišćenjem meha. I u ovom programskom komadu Brkljačić uspešno uspeva da poveže dva različita osećanja, ovog puta melanholiju iskazanu kroz kombinovanje statičnih pastoralnih prikaza sa oštrim tokatnim pokretima u kojima u ovoj kompoziciji, nema mesta za karikiranje. Melanholija bez parodiranja, prikazana je i u drugom stavu Knjaževačke sonate koju su izveli violinista Dušan Panajotović i sam kompozitor za klavirom.
Cutting Edge je ostvarenje koje na najizrazitiji način ukazuje na još jednu osobinu stvaralaštva Ivana Brkljačića, a to je retoričnost koja je zapravo raspričanost. Mogli smo da je čujemo u izvrsnom izvođenju flautiste Marka Sretenovića, zatim Milana Savića koji je svirao bariton saksofon i pijanistkinje Nede Sretenović Hofman. Imanentna narativnost, čini od njegovih kompozicija istinske koreografske prikaze, pa su tako i samo izvođači veoma često, gestovima i pokretima na sceni mogli da se iskažu i kao glumci.
Koncert je završen sa tri minijature kojima je 11. decembra 1994. godine sam autor, izvevši ih na sceni Velike sale Kolarčeve zadužbine započeo svoju umetničku karijeru. Reč je o komadima Prelid i dva skerca koji u nekim svojim segmentima koketiraju sa romantizmom, pa eto i eventualnog objašnjenja zašto je Brkljačić tokom cele svoje karijere kroz sopstveni izraz gajio izrazitu narativnost. Zanatski potkovan i nedvosmislen u kreiranju različitih karaktera, Ivan Brkljačić je posle trideset godina karijere postao jedan od najizvođenijih srpskih kompozitora. Posle autorskog koncerta, moglo je da bude jasno i zašto je to tako.
