Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Bassomania − Tri premijere srpskih autora, 14. XII 2024.
Centralno veče trideset i trećeg festivala posvećenog izvođaštvu na kontrabasu Basomania, zapravo je najbolji pokazatelj svrhe festivala posvećenih nekom pojedinačnom instrumentu. U prostoru Hrišćanske Adventističke crkve mogli smo da čujemo tri premijere savremenih srpskih kompozitora namenjenih kontrabasu i gudačkom orkestru, što ne predstavlja samo doprinos obogaćivanju literature pisane za instrument koji se nešto ređe koristi kao solistički. Naime, upravo činjenica da smo zahvaljujući festivalu koji je osnovao kontrabasista Slobodan Gerić dobili tri umetničke kompozicije upisane u večnost, govori o tome da od ovakvih događaja ni po koju cenu ne bi smelo da se odustane.
Naslov kompozicije Osam osećajnih fragmenata za kontrabas i gudački orkestar Tatjane Milošević Mijanović ne predstavlja puko upućivanje na sferu lirike, već se čini da je ova kompozitorka uspela da pronikne u dubinsku strukturu onoga što bismo mogli da izdvojimo kao nepatvoreno osećajno. A takva emocija kod nje je sasvim jedinstvena, jer celokupna šetnja kroz fragmente osećajnog ne predstavlja hod po površini, niti je ometen kontekstima koji bi ukazivali na otklon ili podsmeh – sve vreme ona je „čista“ i to je zapravo ona stilska crta koja Miloševićevu čini prepoznatljivom. Zbog toga je i uloga soliste bila delikatna, jer su različite sfere osećajnosti morale biti prikazane fragmentarno i vizuelno upečatljivo. U interpretaciji Slobodana Gerića kontrabas je imao dvostruku ulogu − pripovedača i pevača. Strpljivo građene melodijske fraze pojedinih odseka, upečatljiva tužbalica koja po štimungu podseća na lelek narodne pesme, plemeniti odjeci alikvota koji su mogli da se nazru iz picikato monologa, aluzija na barokni stile concertato, jedna kvazi romantičarska lirska melodija i bezbrojni bljesci koji na momenat pažnju slušaoca vode ka džezu, rokenrolu, avangardi Ligetija i postavangardi Šnitkea – sve su to sfere izraza koje je Gerić prikazao neusiljeno, uz izvrsnu kontrolu tona koji je nekako uvek bio dobro usklađen sa sviranjem orkestra Gudači Svetog Đorđa kojim je dirigovao Srboljub Dinić. Svojevrsna monodrama Tatjane Milošević u kojoj je Gerić sa svojim instrumentom bio glavni junak, predstavlja ogledan primer dramaturški izvrsno ukomponovane predstave posle koje bi i najveći skeptici priznali da je muzika zapravo ipak jezik.
Svojevrstan pandan kompoziciji Miloševićeve jeste Gera concerto za kontrabas i gudački orkestar Aleksandra Sedlara, koji po naslovu ukazuje na posvetu Slobodanu Geriću. Umesto arhetipskog zadiranja u karaktere, senzibilitet Sedlara ukazuje na ilustrativno prikazivanje karaktera narodnog veselja, divljeg plesa, ali i sentimentalnosti iskazane kroz pevanje. Kompozitor je u ovom koncertu omogućio solisti da se prikaže kao virtuoz. Gerić je ritmički naglašene igračke odseke prvog i trećeg stava izveo tehnički superiorno, dok je lagani srednji stav kroz njegovu interpretaciju plenio odlično izvajanom lirskom melodijom čija nepredvidivost u jednom momentu vodi prema neobičnom kompozicionom rešenju – unisonom pevanju violine i kontrabasa. Alikvote i flažoleti laganog stava, u njegovoj interpretaciji podarili su kontrabasu ulogu vokalnog soliste i najzad, pokretljiva igračka melodija na tragu orijentalnog zvuka u poslednjem stavu delovala je razuzdano, uz zvuk darbuke koju je svirao sam kompozitor. Muzika Aleksandra Sedlara izrazito je narativna i lako bi mogla da se zamisli kao baletska ili filmska. Zanatski vešto ukomponovan orkestar ukazivao je na različite upade deonica kojima je obogaćen koncertantni tretman solističkog instrumenta. Sviranje Gudača Svetog Đorđa pratio je dobro uobličen tuti zvuk i ritmička preciznost, što je rezultat dobrog rukovođenja dirigenta Srboljuba Dinića.
Trostavačni Paraćinski koncert za kontrabas i gudački orkestar Ivana Jevtića, stilski je drugačiji od prethodne dve izvedene kompozicije. Jevtić se naime, u svom prepoznatljivom maniru i u ovom delu drži puteva neoklasicizma XX veka, istina, sa nekim osobenostima. Karakteristično za Jevtića jeste izrazita retoričnost naglašena u tretmanu i solističke i orkestarske deonice koje su u ovom simfoniziranom koncertu zapravo jedinstvene. Po svoj prilici, kompozitor se dobro upoznao sa izražajnim svojstvima solističkog instrumenta, pa je tako i solista Dušan Zdravković bio u prilici da kroz brza pasažna kretanja u velikim opsezima, dvohvate, tremola, isviravanje flažoleta i višezvuke, pokaže izvrsno vladanje instrumentom. Iz tih razloga, Jevtićevo delo predstavlja značajan doprinos literaturi pisanoj za ovaj instrument i moglo bi da bude korišćeno u pedagoške svrhe. Orkestar predvođen Srboljubom Dinićem delovao je pokretljivo, a o kvalitetu sviranja Gudača Svetog Đorđa govori i činjenica da je orkestarski zvuk sve vreme neraskidivo bio vezan za solistu.
Izvrsni solisti Slobodan Gerić i Dušan Zdravković uz odličan nastup orkestra Gudači Svetog Đorđa predvođenih Srboljubom Dinićem, na reprezentativan način su predstavili nove kompozicije Tatjane Milošević Mijanović, Aleksandra Sedlara i Ivana Jevtića. Zahvaljujući Fakultetu muzičku umetnosti i SOKOJu, kao i osnivaču i rukovodiocu festivala Slobodanu Geriću, srpska muzika je bogatija za još tri izvrsna dela, pa eto i poziva drugim institucijama da podrže ovaj, vredan pažnje festival.
