Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija i Sergej Malov, 1. XI 2024.
Nastup Sergeja Malova sa orkestrom Beogradske filharmonije bio je nesvakidašnji, kao što uostalom i ovaj umetnik nije uobičajena pojava. Naime, reč je o svestranom muzičaru koji podjednako dobro svira violinu i violu, a pri tom je poznat i kao virtuoz na baroknom instrumentu violončelo da spala. Zbog toga bismo njegov nastup sa našim orkestrom mogli da okarakterišemo kao ekskluzivan.
Zbog tragičnog događaja u Novom Sadu koji se desio tog dana, program koncerta bio je modifikovan. Umesto najavljenog Koncerta za violončelo i duvački orkestar Fridriha Gulde, Malov je na violončelu da spaLa izveo Svitu za violončelo solo broj 5 u c molu Johana Sebastijana Baha. Reč je o instrumentu koji vizuelno deluje kao kombinacija viole i violončela. Prilikom sviranja vezuje se oko vrata, dok mu je boja tona veoma slična modernom violončelu. S obzirom na činjenicu da instrument ima pet žica, postoje pretpostavke da je Bahova šesta svita bila namenjena ovom instrumentu, o čemu svedoči i snimak Malova može da se čuje na jutjubu.
Izvođenje svite broj 5 ne samo što je slušaoce moglo da natera da se prepusti plemenitom tonu instrumenta, već je zaista moglo da navede na razmišljanje o čitavom jednom svemiru sastavljenom od bezbrojnih igara koje su se vek i po pre Baha provlačile kao izraz slavljenja dostojanstvenika iz visokih društvenih slojeva. Slušajući vrhunska izvođenja poput Malovljevog, zaista je mogao da se oseti štimung tog vremena. Istovremeno, tamna prelivanja pasaža brzih igara, dramatičnost preludijuma koji je u stvari uvertira u tragediju koju je mogao da napiše francuski kompozitor tog vremena, mistika i uzvišenost Sarabande koja je plenila majstorstvom izvajanih melodijskih linija, ukazivala je na bezvremenost i nadilaženje svetovnog žanrovskog usmerenja instrumentalnih komada namenjenih jednom instrumentu. Ovakav vid žanrovskog transfera moguć je u tumačenjima izuzetnih umetnika kao što je Malov, pa su tako čisto sviranje i orkestarsko bogatstvo skupa melodijskih linija izvučenih iz samo jednog instrumenta osnovni preduslov za takav čin.
Još jednu izuzetnu interpretaciju mogli smo da čujemo i na samom početku koncerta Beogradske filharmonije, a reč je o izuzetno zahtevnoj kompoziciji Lakrime za violu i gudački orkestar Bendžamina Britna. Satkana od niza kraćih komada u kojima se koriste fragmenti pesme If My Complaints Could Passions Move, (Ako bi moja nezadovoljstva mogla da pokrenu strasti) Džona Daulenda, ova kompozicija pleni originalnom orkestracijom u kojoj su gudački instrumenti postavljeni tako da stvaraju prozračan zvuk koji direktno podstiče osećanje tuge. Deonica viole je tehnički izuzetno zahtevna, pa nam je Malov tako predstavio bezbrojne retoričke vežbe, monologe i dijaloge koji su ukazivali na raspričanost. Tako smo mogli da prisustvujemo zvučnim podrhtavanjima izvedenim na granici čujnosti koji su recimo, podstaknuti picikato sviranjem ukazivali na krajnji stepen rezignacije. S druge strane, široko vođene melodijske linije u koje su se uklapali precizno vođeni pokreti orkestra, samo su poput arhetipa mogli da ukažu na dubinsku vezu sa muzikom najtužnijeg kompozitora XVI veka.
Mnoštvo tehničkih izazova koje donosi kompozicija, poput recimo sviranja visokih tonova koji se ovlaš dodiruju gudalom, u izvođenju Malova delovali su samo kao sastavni deo tragične pripovetke koja ima svoj logičan tok i koja se konačno završava citatom originalne Daulendove pesme. Dirigovanje ili najpre vođenje Beogradske filharmonije kod ovog umetnika značilo je prepustiti se samoj interpretaciji – svi upadi, ritmičke promene i znakovi koje je trebalo dati orkestru, kao da se proizašli iz sviranja samog.
Koncert posvećen Davidu Ojstrahu, u rukama Malova istovremeno je delovao razigrano, melanholično i tragično. Lakoća pokreta iskazana kroz blago naglašena rubata, podvlačenja najviših tonova izvedenih krajnje ukusno i poskakivanja gudala kao vizualizacija kavkaskog narodnog plesa, interpretaciji ovog koncerta zaista su dali novi kvalitet. Izgleda da su i sami članovi orkestra Beogradske filharmonije uživali pred neobičnom i razuzdanom prirodom umetnika koji je istovremeno i vodio ansambl, pa tako ne bismo mogli da izreknemo neke veće zamerke sviranju. Naprotiv, bio je ovo jedan od onih koncerata koji bi trebao da se pamti makar zbog toga što smo mogli da se podsetimo da nastupi velikih muzičara nikada nisu ponavljanje već odavno usvojenih obrazaca. Tako je i nastup Sergeja Malova ukazivao na čin prevazilaženja kanonskih akademskih okova koje je delovalo kao revolucija izvedena krajnje bezbrižno, kako to već često biva kod velikih umetnika.
