Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija otkiva Petra Stojanovića, 21. februar 2025. (Milan Savić, alt-saksofon, Uroš Lajovic)
Nekadašnji šef dirigent i čest gost orkestra Beogradske filharmonije, slovenački dirigent Uroš Lajovic nastupio je pred ovim našim ansamblom sa nesvakidašnjim repertoarom. To se najpre tiče premijernog izvođenja Koncerta za alt-saksofon i orkestar srpskog kompozitora Petra Stojanovića, dela nastalog između 1942. i 1943. godine koje verovatno, nikada nije izvedeno. Međutim, pored ovako ekskluzivnog povoda, sama činjenica da je pred orkestrom stajao neko čija harizma odiše nasleđem velikih dirigenata XX veka, po sebi predstavlja jedinstvenu priliku za uživanje u umetnosti interpretacije.
Čuveni Lajovicev savremenik Ivan Fišer svojevremeno je izjavio da se među svim učenicima Hansa Svarovskog oseća njegov uticaj, što se najpre tiče ubedljivosti muzičkih iskaza kreiranih kroz muzičko izvođaštvo. Spisak studenata kojima je Svarovski predavao na Visokoj školi za muziku i scenske umetnosti u Beču je impresivan, pa su osim Lajovica i pomenutog Fišera, njegovi učenici bili još i Klaudio Abado, Zubin Mehta, Đuzepe Sinopoli i mnogi drugi. Ono što je zajedničko Lajovicu i njegovom učitelju jeste izuzetna mekoća gradnje muzičkih fraza, koje obiluju detaljima i prirodno proizilaze jedna iz drugih.
U izvođenju uvertire Vladalac duhova Karla Marije fon Vebera i Simfonije broj 5 u D duru Reformacijske Feliksa Mendelsona, čini se da je Lajovic od orkestra Beogradske filharmonije uspeo da izvuče maksimum potencijala. Sam početak Veberove uvertire prilično je dramatičan i bogato orkestriran u betovenskom smislu te reči. Lakoća pokreta i njegova precizna usmerenost prema kontrastnoj lirsko-religioznoj drugoj temi koju je ukusno ispevala oboa, u konačnici vode prema svečanom svetlom zvuku orkestra na samom kraju. Sve ovo su epizode koje su se logično pretapale jedna u drugu, pa se nekako čini i da su karakterni kontrasti između njih, iako jasno istaknuti, u Lajovicevoj interpretaciji ipak funkcionalizovani u svrsi njihovog neprekinutog toka čime se nedvosmisleno dostiže razvojna forma.
Upravo je ova činjenica u velikoj meri vezana i za izvođenje Reformacijske simfonije Feliksa Mendelsona. To lako pretapanje iz koralno-svečanog u lirsko ili dramsko u prvom stavu, iz skercoznog ponovo u lirsko u drugom stavu i iz lirskog u svečano u ataka povezanim završnim stavovima, u Lajovicevoj interpretaciji očigledno je svojstvo nemačke škole, onog hajdnovskog vremenskog impulsa koji je težio ka neprekinutoj formi koja je kod Bruknera recimo, dobila svoj najizrazitiji vid iskazivanja. I zaista, Mendelsonova muzika je kod Lajovica imala ono što dirigenti često ističu u izvođenju Bruknerovih simfonija: sjaj snažno istaknutih motiva limenih i drvenih duvačkih instrumenata i snažan dramski pokretački impuls istaknut u gudačkom delu orkestra. Upravo pomenuto predstavlja svojevrsnu bazu za izgradnju različitih epizoda Mendelsonovog dela koje su oslikane nepretenciozno, lakim pokretima ruke potpuno oslobođene metričkih ograničenja i taktnih crta. Ovakva izvođenja najbolji su pokazatelj činjenice da je partitura samo konvencija i govore o interpretativnoj moći fikcije izgrađene apstraktnim govorom muzike koji je s druge strane, itekako vidljiv i čitljiv onima koji prisustvuju ovakvom prikazanju.
U vezi sa bližim stilskim određenjem Koncerta za alt-saksofon i orkestar Petra Stojanovića, mogli bismo da se poslužimo tezom o anticipiranom plagijatu Pjera Bajara, koji je ovu pojavu definisao kao „skrivenu inspiraciju delom nekog potonjeg pisca“ (Bayar 2010: 149). Celokupan opus pomenutog srpskog kompozitora verovatno da bi mogao da se definiše upravo kroz pomenutu tezu koja govori „o konvencionalno tretiranom romantizmu koji bi kao takav teško mogao da se identifikuje kod jakih individualnih figura, Stojanovićevih prethodnika“ (Teparić 2019: 194). Tri stava Koncerta za alt-saksofon i orkestar Petra Stojanovića, u stvari ukazuju na imitaciju stilova njegovih velikih savremenika i prethodnika, istaknute na toliko nedvosmislen način, da recimo, već sam početak bogato orkestriranog prvog stava ukazuje na manir Riharda Štrausa. Drugi stav donosi folklorno intoniranu melodiju, ali su primetna i ukazivanja na salonsku muziku XIX veka i lendler, što su uzgred, zvukovi koji su mogli da se čuju i u vojvođanskim salonima pomenutog perioda. Razigrani i raskošno orkestriran treći stav Rondo, donosi aluzije na operete ili mjuzikle vremena u kome je nastao.
Solista u izvođenju Stojanovićevog koncerta bio je Milan Savić, izuzetni muzičar koga često možemo da sretnemo iza pulteva Beogradske filharmonije i Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije. Melodijske fraze sva tri stava karakterno su jasno bile istaknute sa čujnim i dobro oblikovanim tonom u svim registrima instrumenta. Fluidnost melodijskih fraza koje se u Savićevoj interpretaciji na sasvim prirodan način pretapaju jedna u drugu, upravo su korespondirale sa instrukcijama dirigetna Lajovica koje ne samo da govore o suverenom vladanju partiturom, već i o unapared usvojenoj formi kojom se rukovodi na takav način, da se njena realizacija čini nesputanom i neponovljivom.
Milan Savić je saksofonista koji odlično vlada tehnikom instrumenta, ali i koji je sve vreme uspevao da ostvari štimung nostalgije koji je nužno vezan za prirodu samog koncerta. Anticipirati prethodnike u izvesnom smislu znači i podstaći sva ona osećanja koja vezujemo za stilove i žanrove koji se prizivaju. Tako je i sam solista, na nepogrešiv način podsticao razigranost narodne tradicije, štrausovsku rezigniranost, bečku melodioznost ili skadarlijsku raspevanost i to sve uz veoma dobro podešen ton instrumenta koji je u njegovim rukama, očigledno kadar da stvara naraciju satkanu od sećanja na fragmente već doživljenih emocija.
Stoga je i interpretacija Stojanovićevog koncerta za alt-saksofon neobično važan događaj za celokupnu srpsku kulturnu scenu. Reč je o potcenjenom kompozitoru koji je autor čak šesnaest solističkih koncerata za razne instrumente od kojih je većina potpuno nepoznata današnjim slušaocima. Zahvaljujući muzikološkinjama Asji Radonjić i Danici Maksimović koje su se potrudile da zaboravljena dirigentska partitura iz biblioteke Muzičke akademije u Beogradu bude postavljena na repertoar, kao i kompozitorki Jovani Stefanović koja je izgubljenu solističku deonicu prepisala iz partiture, publika je po prvi put imala priliku da čuje ovu kompoziciju. Upravo u današnje vreme u kome su sve vrste stilskih imitacija sasvim legitimno sredstvo izražavanja, čini se da Stojanovićev opus ima šansu da zaživi u punom sjaju. Godine
2017. Beogradska filharmonija je iz zaborava izvukla njegov Koncert za violinu i orkestar broj 2, a ovog puta je to isto učinila i sa Koncertom za alt-saksofon i orkestar. Ako su ova dva gesta put prema ponovnom otkrivanju celokupnog opusa srpskog kompozitora koji je kroz sopstvena dela ispoljio nikad iživljeni srpski romantizam, onda bi ovo nastojanje trebalo da bude snažno podržano.
- Bayard, P., & Бајар, П. (2010). Anticipirani plagijat (стр. 151). Službeni glasnik.
- Тепарић, С., & Teparić, S. (2019). Концерт за виолину и оркестар бр. 2 у Ге-дуру Петра Стојановића – уклапање српске музике у стилске каноне европског позног романтизма. Стр. 189-201. (На маргинама музиколошког канона: композиторска генерација Петра Стојановића, Петра Крстића и Станислава Биничког = On the margins of the musicological canon (стр. 378 стр.). (2019). Музиколошко друштво Србије; Музиколошки институт САНУ; Serbian Musicological Society; Institute of Musicology of the SASA.)
