Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija, Saša Gecl dirigent, Alban Gerhart violončelo, 29. XI 2024.
Posebnu draž koncerti Beogradske filharmonije dobijaju onda kada članovi orkestra gaje naklonost prema gostujućem dirigentu. Ove nedelje bio je to Saša Gecl, umetnik koji je od svetskih orkestara posebno tražen. Što se stalnog angažmana tiče, trenutno je muzički direktor Nacionalnog orkestra Peji de Loare, počasni muzički direktor Filharmonije Borusan iz Istanbula i glavni gostujući dirigent Sofijske filharmonije.
Koncert je započeo komadom Poziv na ples originalno pisanim za klavir Karla Marije fon Vebera u briljantnoj orkestraciji Hektora Berlioza. Iako kratka kompozicija, ostavila je veliki utisak ne samo na Berlioza već i na Franca Lista koji ga je redovno izvodio na koncertima. Kao paradigma igračke muzike XIX veka, Veberov valcer nije samo puki igrački stav i upravo se čini da je iza interpretacije Gecla stajala svest o ovoj činjenici. U ovom izvođenju nije bilo preteranih širenja melodijskih fraza, već je struktura komada delovala kompaktno. Ukrštanja posebno istaknutih drvenih duvačkih i gudačkih instrumenata uz jasno izdvajanje deonice harfe u pojedinim momentima, ukazivali su na sklad i odmerenost.
Dobra saradnja sa orkestrom naročito očigledna je bila u izvođenju simfonijske poeme Tako je govorio Zaratustra Riharda Štrausa. Uvod kompozicije svima poznat kao muzika iz filma Stenlija Kjubrika 2001: Odiseja u svemiru izvedena je uz jasno istaknut signalni motiv u trubi. Svi kasniji segmenti kompozicije nizali su se pred slušaocima kao epizode sa sugestivno naglašenom naracijom. Topao zvuk gudačkih instrumenata i treperenja visokih tonova koji se lagano kreću u odseku Stanovnici nevidljivog sveta, ukazali su na veoma dobar zvučni potencijal gudačkog ansambla. S druge strane, dramski kovitlaci koji slušaoca mogu da dovedu do stanja prenaglašenog emocionalnog stanja izvedeni su uz nivelisan zvuk orkestra i precizno odmerene frekvencije zvučnih talasa koji u naletima probijaju psihološko ustrojstvo čoveka. Tako je na efektan način iskorišćen potencijal limenih duvačkih instrumenata i udaraljki.
Ogroman kontrast predstavljaju epizode u kojima dolazi do suspenzije zvuka koje je Gecl uspeo da ugradi u ukupnu dramaturgiju dela. Sposobnost orkestra da se u toku koncerta na trenutak pretvori u mali kamerni ansambl govori o odličnom potencijalu ansambla sastavljenom od veoma dobrih pojedinaca koji sviraju drvene duvačke instrumente, što predstavlja veliki adut. Violinski solo u poletnoj valcerskoj epizodi Pesma i igra i istaknut zvuk tihih dubokih tonova violončela i kontrabasa u epizodi Nauka, predstavljali su upečatljivije momente ove interpretacije koju bismo mogli da okarakterišemo kao uzornu. U izvođenju Štrausove kompozicije iskusno uho moglo je da primeti i nepreciznosti, naročito na samom kraju kompozicije, sitniju zvučnu neusaglašenost koja je sastavni deo orkestarskog sviranja. Ukupno gledavši, Beogradska filharmonija pružila je upečatljivu interpretaciju simfonijske poeme Tako je govorio Zaratustra Riharda Štrausa.
Nastup violončeliste Albana Gerharta koji je izveo Koncert za violončelo i orkestar Roberta Šumana, nije bio tako uspešan kao što je to slučaj sa delom koncerta rezervisanom za simfonijske kompozicije. Iako u biografiji ovog umetnika stoji da je nastupao sa najvećim svetskim orkestrima, sudeći po nastupu sa Beogradskom filharmonijom, možda bi moglo da se kaže da nije bio njegov dan. U izvođenju brzih stavova, prvog i trećeg, ton njegovog instrumenta delovao je usiljeno, naročito u visokim deonicama, što je bila konstanta tokom celokupnog trajanja dela. Iako intonativno uglavnom precizan, njegov ton nije sve vreme bio pravilno zvučno nivelisan. Kao najbolji deo interpretacije mogli bismo da istaknemo lagani stav koncerta. Upravo u ovoj lirskoj epizodi, umetnik kao da je bio relaksiraniji pa je i sama melodija bila uobličena vokalno, poput lida. Apsurdno, Gerhart je u izvođenju Preludijuma iz Svite broj 3 u C duru Johana Sebastijana Baha koji je izveo na bis zvučao sasvim drugačije – intonativno precizno, uz dobro uobličen ton i lepo istaknute deonice koje su se kroz razložene akorde udvajale u dvoglas.
Orkestar rukovođen Sašom Geclom delovao je odlično uvežbano, pa je tako sasvim primetno bilo da je u izvođenju simfoniziranog Šumanovog koncerta, dirigent uspevao da ga istakne u prvi plan, ali i da se povuče u momentima kada je solista trebalo da dođe do izražaja. Sasvim očigledno je da je ovaj dirigent jedan od onih čija harizma i energija prijaju ansamblu. Sve to rezultiralo je odličnim nastupom orkestra Beogradske filharmonije.
