Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Božićno-novogodišnji koncert ‒ New Trinity Baroque (8. I 2021.)
Sedmi po redu Božićno-novogodišnji koncert barokne muzike, održan je uprkos svemu. Zbog mera predostrožnosti, ove godine se to nije desilo u foajeu Velike sale Kolarčeve zadužbine, već u crkvi Svetog Petra u Makedonskoj ulici, prostoru u kome smo navikli da slušamo i Festival rane muzike i koji je zapravo, idealan za ovakvu vrstu koncerata. Glavni akter i festivala i koncerta o kome je reč jeste ansambl za staru muziku New Trinity Baroque na čijem je čelu dirigent, čembalista i orguljaš Predrag Gosta. Navikli smo i na mešoviti sastav, pa smo tokom godina mogli da čujemo mnoštvo dobrih umetnika iz inostranstva koji su svirali zajedno sa domaćim snagama. Tokom godina, u ansamblu su stasavali neki od danas veoma cenjenih muzičara poput gambiste Srđana Stanića, pa tako on, uz Predraga Gostu i lautistu Darka Karajića, gradi odlično uvežbanu deonicu kontinua. Zahvaljujući dugogodišnjem Gostinom angažovanju na polju rane muzike, danas u Beogradu mogu da se slušaju izvođenja obimnih baroknih dela na istorijskim instrumentima u kojima učestvuju domaći izvođači, što je do pre neku deceniju bilo potpuno nezamislivo. Osim već pomenutih muzičara, ansambl New Trinity Baroque na ovom koncertu činili su Dušica Blaženović i Ivana Zavišić barokne violine, Ana Torbica barokna viola i Stevan Kovačević barokni kontrabas.
Instrumentalna muzika je na božićnom koncertu bila predstavljena koncertantnim stilom Arkanđela Korelija, Georga Filipa Telemana, Johana Sebastijana Baha i Antonia Vivaldija. Korelijev osmi po redu koncert u g molu iz zbirke od dvanaest končerta grosa opus 6 nosi naziv Božićni koncert i na samom kraju ima pastoralni stav idilične atmosfere koji zaista ukazuje na atmosferu praznika. U izvođenju ovog dela, ansambl New Trinity Baroque je ostvario zvuk karakterističan za slične inostrane sastave, pa su tako, u laganim stavovima instrumenti u višim deonicama donosili zvuk bez vibrata, dok su niži jasno bili izdvajani kao kontinuo. Sve je to, naravno, bilo ostvarivano u jedinstvu. Kontinuitet u smislu dobrog povezivanja motoričnih deonica bez šavova, ostvaren je u brzim, koncertantnim stavovima. Slično je bilo i u Koncertu za violu i gudače u G duru Telemana, uz izdvajanje solističke deonice koju je svirala Ana Torbica. New Trinity Baroque je već toliko dobro uvežban sastav, da je zvučanje nešto dubljeg registra viole bilo u organskom jedinstvu sa zvukom orkestra, ali je viola, ipak, bila dovoljno izdvojena da bi se prepoznala kao jasno uobličena, što je zasluga solistkinje. Air iz Orkestarske svite broj 3 Baha i Čakona iz Koncerta za gudače u C duru Vivaldija, kraći su instrumentalni stavovi koji sasvim odgovaraju programskoj koncepciji na kojima su se našla popularna dela epohe baroka.
Kao popularna dela barokne literature, koja su, većim delom, obeležila instrumentalni deo koncerta ansambla New Trinity Baroque, mogle bi da se svrstaju i dve vokalno instrumentalne kompozicije koje nisu toliko poznate široj slušalačkoj publici, a zapravo su veoma upečatljive. U pitanju su Božićna kantata Ne bojte se! Kristofa Bernharda i Pastoralna kantata Rođenja našeg Gospoda Alesandra Skarlatija. U obe kompozicije nastupila je sopran Radoslava Vorgić, umetnica koja u dužem vremenskom nizu ostvaruje izuzetne interpretacije muzike baroka. Bernhardova kantata započinje instrumentalnim ritornelom u molskom tonalitetu koji ukazuje na uzvišenost i ozbiljnost i iz njega proizilazi melodijska deonica koju karakterišu postupni pokreti i diskretna ukrašavanja. Smenjivanja orkestra i soliste zaista su delovala upečatljivo, a glas Vorgićeve bio je prilagođen atmosferi kompozicije. Ona je vešto upravljala gradnjom dinamičkog pokreta koji je bez greške bivao usmeravan ka završecima fraza, pa samim tim i trenutnim razrešenjima prethodno nagomilanog emocionalnog naboja. Ona je pokazala i mnoštvo lokalnih senčenja i nijansi iskazanih glasom koja su bila tu zbog podvlačenja određenih tekstualnih fraza, a posebno je naglašena bila završna Aleluja, barokna tempesta prepuna ukrasnih tonova i ushićenja. Slično bi moglo da se kaže i za kantatu Skarlatija, koja je za raliku od Bernhardove posedovala više idiličnog raspoloženja oličenog u pastoralnom i igračkom štimungu, što je očigledno bilo već u početnom instrumentalnom uvodu. I ovom interpretacijom, Vorgićeva je pokazala da je neprikosnoveni tumač muzike baroka, a sasvim sigurno bismo mogli da je zamislimo i u Mocartovim i u nekim romantičarskim operama, ili kao tumača savremene muzike. Izvođenje Skarlatijeve i Bernhardove kantate bio je najbolji deo koncerta na kojem je nastupio ansambl New Trinity Baroque predvođen Predragom Gostom.
