Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Budimpešta u Beogradskoj filharmoniji − Bartok, Hajdn, List, 13. I 2023.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je sastavljen od kompozicija koje su asocirale na Budimpeštu, kao još jedan od gradova koji je uticao na programsku koncepciju koncerata u ovoj sezoni. Ovog puta, u potpunosti smo mogli da se uverimo u kvalitete ansambla koji je izveo tri orkestarske kompozicije iz tri različite epohe. Da stvar bude još bolja, u pitanju su reprezentativna dela visokih stilova koja predstavljaju: klasicizma u Simfoniji broj 81 u G duru Jozefa Hajdna, romantizma u simfonijskoj poemi Prelidi Franca Lista i modernizma u Muzici za gudače, udaraljke i čelestu Bele Bartoka.
Dirigent Gabrijel Felc se odlučio da prvo izvedeno delo bude Bartokova kompozicija. Možda i najveći izazov kada je u pitanju Muzika za gudače, udaraljke i čelestu predstavlja stvaranje dramaturgije koja se najviše oslanja na smenu deonica i njihovu postavku kroz vreme, ali i kroz istovremeno njihovo delovanje. Kvalitet interpretacije ovog dirigenta ogleda se u činjenici da ni u jednom momentu nije dolazilo do mešanja boja različitih orkestarskih deonica, pa bi metodom slučajnog uzorka mogli da istaknemo da je recimo klavir kao udarački instrument u svakom momentu predstavljao stabilnu zvučnu osnovu koja podržava boju gudačke deonice. Kroz brza smenjivanja različitih orkestarskih grupa, mogli smo da pratimo Felcovu tehniku montaže koja je nalik postupcima režisera kada sklapaju film u završnu celinu. Zbog toga bismo mogli da kažemo da je naglašen bio vizuelni aspekt Bartokove muzike, pa je i pokret mogao da bude doživljen kao fizički. S druge strane, statični lagani odseci prepuni vertikalno naslojenih kolorističkih deonica, mogli su da se dožive kao svetlucanja ili pokreti linija i šara jarkih boja nalik onima na slikama Vasilija Kandinskog.
Izvođenje Simfonije broj 81 Hajdna trebalo bi posebno da se istakne. Energično, briljantno sviranje kamernog orkestra Beogradske filharmonije, zaista je podsetilo na najbolja tumačenja muzike ovog kompozitora. A takve interpretacije ne bi trebalo da se traže među klasičnim snimcima velikih dirigenata, već kod nekih novijih izdanja kamernih orkestara sa članovima orkestra koji stoje umesto da sede, što je slučaj bio i na koncertu o kome govorimo. Na takav način, podstiče se furioznost brzih stavova, dok lagani stavovi i pored toga što su lirski ili igrački, takođe zvuče energično. Gabrijel Felc je dirigent koji vešto spaja šavove kompozicija koje izvodi i kontrastne epizode kojima obiluje Hajdnova simfonija, pa tamo gde bi neko dobio prazan prostor, on maestralno povezuje deonice. Izuzetni solisti Beogradske filharmonije, prva violina i fagot recimo, ostvarili su odlične interpretacije, mada bi nepravedno bilo propustiti da se kaže da su zapravo svi muzičari na sceni bili solisti. U tom smislu, retko je na koncertnim podijumima čuti takvo jedinstvo gudačkog orkestra i drvenih duvačkih instrumenata kao što je to slučaj bio na ovom koncertu.
Listova simfonjska poema Prelidi u tumačenju Felca bila je zasnovana na nedvosmisleno prikazanim transformacijama dve teme koje su se prikazivale kroz jasno postavljene situacije drame, lirike, pastorale, igre i trijumfa. Tipično romantičarska kompozicija a pri tom i jedno od najuspelijih Listovih orkestarskih ostvarenja, izvedena je kroz naraciju koja je ponovo vizuelno mogla da se zamisli. Odlično uvežban orkestar Beogradske filharmonije bio je kadar da slušaoce dovede do završne katarze u kojoj je dominirala deonica limenih duvačkih instrumenata. Bio je to sasvim logičan kraj jednog izvrsnog koncerta.
