Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Crvena haljina i gest − Ksenija Sidorova sa Beogradskom filharmonijom, Nil Venditi dirigent, 21. IV 2023.
Po ko zna koji put, Beogradska filharmonija kao muzička institucija, uspela je da ostvari uspešan poslovni potez na takav način što je u goste dovela svetski poznatu muzičku zvezdu koja je svirala program privlačan širem slušalaškom krugu, a da pri tom događaj ne izgubi ništa od visokih umetničkih dometa. Svaki segment ovog koncerta mogao bi da se uzme kao obrazac uspešne promocije jednog izvođača, ansambla i klasične muzike uopšte.
Raspored izvođenja kompozicija nagovešten u programu je promenjen, jer je neko verovatno shvatio da bi nastup solistkinje Ksenije Sidorove u oba dela koncerta kako je bilo predviđeno, remetio ogorman naboj energije sa kojom se suočavate u susretu sa ovom umetnicom. U prvom delu ona je nastupila kao solista, dok je drugi deo pripao isto tako energičnoj mladoj dirigentkinji Nil Venditi.
Ne samo u popularnoj kulturi, već i u umetnosti, crvena haljina nosi čitav skup konotacija koja smisao dobijaju u onom slučaju kada umetnik poput Ksenije Sidorove, sopstvene gestove uspe da uskladi sa emocionalnim tonusom i onim neopisivim delom muzike koji izvođaču biva prepušten na tumačenje. U tom slučaju, čak i spoljašnjost izvođača koja uglavnom nije predmet stručnih komentara, govori nešto više od modnog detalja. Strast i energija usmerena ka božanskom koju simbolizuju draperije ogromne crvene haljine Bogorodice na slici Luka Madona Jana van Ajka, ili, s druge strane, nesputana seksualnost Đine Lolobriđide u filmu Zvonar Bogorodičine crkve ili u novije vreme Margo Robi u filmu Vavilon, sve to mogle su da budu asocijacije u odnosu na vizuelnu predstavu Sidorove koja je naspram publike sedela u jarko crvenoj haljini i svirala harmoniku. Tu je uostalom i Karmen, a upravo je ona za Dojče gramofon snimila transkripcije numera iz ove opere. S obzirom na činjenicu da je harmonikaš ograničen na gestove lica i glave, veoma interesantno je bilo posmatrati pokrete usana i poglede umetnice usmerene ka orkestru, dirigentu i publici – sve to govorilo je o nesputanoj strasti i neposrednosti tumačenja partiture koja publiku nikako ne bi mogla da ostavi ravnodušnom.
Koncert za harmoniku i orkestar Astora Pjacole jedna je od onih kompozicija u kojima je sabrano gotovo sve od onoga što je kompozitor radio tokom svoje karijere. O tome simbolično govori i podnaslov dela koji je dobio zahvaljujući Pjacolinom izdavaču – Akonkagva je najviši američki planinski vrh koji se nalazi upravo u Argentini. Ne samo što su u ovom delu na dubinski način sabrana iskustva afričke i evropske kulture iz čijeg je susreta nastao tango, već se u ovoj kompoziciji Pjacola iskazao kao izuzetan orkestrator, pa bi mogli da se naslute i uticaji njegovih velikih uzora poput francuskih kompozitora prve polovine XX veka i Igora Stravinskog.
Muzika Pjacolinih prethodnika Manuela de Falje i Alberta Hinastere, upravo je na tragu pomenutih uzora. U svim orkestarskim delima, ansambl Beogradske filharmonije je pokazao standardno dobar izvođački nivo, sa naročito istaknutim solistima. De Faljin balet u jednom činu Ljubav čarobnica donosi značajnu ulogu engleskog roga, pa se u tom smislu istakao i solista na ovom instrumentu. Hinasterine igre iz baleta Estansija zapravo su četiri efektna komada izvedena uz vođstvo temperamentne mlade dirigentkinje Nil Venditi koja je, što se uložene energije i strasti tiče, bila druga glavna zvezda večeri.
Sviranje Ksenije Sidorove međutim, potpuno je neuporedivo sa bilo kojim drugim izvođačem. Tehnički perfektna, ona je kroz brze pasažne pokrete pokazala suvereno vladanje instrumentom. Način na koji je uspevala da izgradi postupno uzdizanje dinamike u pojedinim segmentima Pjacolinog koncerta, a naročito u poslednjem odseku trećeg stava ovog dela, kretao se u širokom dijapazonu, sve do ekstatičnog završetka posle koga zaista više ništa nije imalo da se kaže. S druge strane, melodija lirskog laganog stava dobila je pevajući karakter uz ispevavanja ostvarena kao da je izvođač vokalna solistkinja koja sopstvenu bol utapa u nekom od barova Buenos Airesa u kojima se igra tango. Slično tome, kompozicija za solo harmoniku Sergeja Voitenka Otkrovenje ukazivala je na mnoštvo suptilnih detalja i dinamičkih nijansi piano dinamike istaknutih u okviru izrazito melanholičnog karaktera. I najzad, kompozicija izvedena na bis, FantazijanaPjacolinu Čikilin de Bačin Franka Anđelisa u sebi kao da je sabrala svu strast iskazanu tokom nastupa ove izuzetne umetnice.
Orkestar Beogradske filharmonije na čelu sa Nil Venditi ne samo što je odlično reagovao na ruku dirigentkinje, već je sasvim očigledno bio nadahnut i sugestivnom interpretacijom Ksenije Sidorove koja je sve vreme gestovima, aktivno sarađivala sa ansamblom. Otuda bismo kao najpouzdanije svedočanstvo i svojevrsnu paradigmu ove saradnje mogli da izdvojimo tumačenje čuvenog Libertanga Astora Pjacole. Poigravanje bojama, teksturom, melodijama, sve je to u izvođenju ovog komada kroz vreme proticalo fluidno, izazivajući kod publike ushićenje. U prepunoj Velioj sali Kolarčeve zadužbine, Beogradska filharmonija je kao institucija pokazala da se i sa popularnim programom mogu dosegnuti vrhunski estetski dometi.
