Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Dalibor Miklavčič, 11. 10. 2020. 20. Festival orgulja
Slovenački orguljaš Dalibor Miklavčič, publici se predstavio kratkim, ali raznovrsnim programom. Na žalost, iako je bilo predviđeno, nije izveden Preludijum i fuga na ime Alena, Morisa Diriflea. Prava šteta, jer program koncerta bi zaista mogao da se poveže sa činjenicom da je crkva Blažene Djevice Marije na Neimaru nekada bila francuska, a i sam kompozitor je jedan od najznačajnijih predstavnika bogate orguljske tradicije ove zemlje. Koncert je započeo sa dve kompozicije posvećene Bogorodici i povezane u jednu: Salve regina Paula Hofhajstera i Tri fantazije na Bogorodičinu himnu Eustaša de Korua. Tri muška pevača koja su u programu označena kao hor Voks Organalis, između improvizacionih orguljskih odseka, izvodila su unisone gregorijanske napeve. Improvizacioni karakter ovih, svojevrsnih komentara vokalnih napeva, ukazuje na bogatu severnjačku tradiciju u kojoj instrument orgulje služi za svojevrsne retoričke razrade izložene u različitim registrima.
Koncert za orgulje u Ge duru Johana Sebastijana Baha i Litanija, kompozicija francuskog kompozitora Žana Alena iz 1937. godine, mogle bi da se shvate kao dva antipoda. Bahovo delo je zapravo transkripcija Vivaldijevog trostavačnog koncerta za violinu i potpuno svetovnog karaktera. U njemu je Miklavčič na veoma jasan način predstavio sopstveno shvatanje koncertiranja i smenjivanja punog zvuka sa melodijskim linijama koje bi trebalo da predstavljaju deonice sola. Izuzetak je naravno osećajna melodija laganog stava, čijim je frazama ovaj umetnik uspeo da podari vokalne kvalitete. S druge strane, Litanija Žana Alena je kompozicija u kojoj je iskazano ekstremno ekstatično raspoloženje, na način tipičan za francuske orguljske kompozitore HH veka. Ova paleta različitih karaktera, mogla je da se vidi u čak tri improvizacije koje je Miklavčič izveo na koncertu. Prva od njih ukazuje na majstorski ostvarenu, stilski raznorodnu improvizaciju koja bi mogla da ukaže i na francusku orguljašku školu HH veka uz koketiranje sa popularnom muzikom. Druga improvizacija je u stilu koralnih fantazija Johana Sebastijana Baha, dok je treća himnična i mogla bi da pripada kraju XIX ili početka XX veka. U njima je ovaj orguljaš pokazao da na inventivan način vlada veštinom slobodnog variranja i transformacije melodija od kojih je uspevao da izgradi monumentalne kompozicione celine.
Publika željna koncerata sa oduševljenjem je dočekala nastup slovenačkog orguljaša, o čemu govori i činjenica da su posle završenog programa, ljudi nevoljno napuštali prostor crkve Blažene Djevice Marije na Neimaru. Za razliku od prethodnih festivala, dosta sveden, jubilarni, dvadeseti po redu festival Dani orgulja možda je za publiku najznačajniji, jer se održava u okonostima koje nikada nisu manje odgovarali kulturnim događajima zasnovanim na gostovanju stranih umetnika. Zbog toga bismo sa pravom mogli da kažemo, da su organizatori ovog događaja, istinski heroji vremena u kome smo se nevoljno zatekli.
