Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kritika onlajn koncerta Simfonijskog orkestra Bavarske državne opere i Kirila Petrenka (20. februar 2021.)
Orkestar Bavarske državne opere iz Minhena i njihov šef dirigent Kiril Petrenko, pružili su publici susret sa prvim simfonijama iz opusa Ludviga van Betovena i Dmitrija Šostkoviča. Ovakva programska koncepcija čini se logičnom, jer su oba dela u iskazima sažetija u odnosu na kasnija ostvarenja obojice kompozitora, stavovi su po karakteru uglavnom odsečni, igrački i sadržajni u smislu naglašene literarnosti. Koncert je izveden u sali Minhenske državne opere bez publike, a u slušanju se moglo uživati i zahvaljujući blagodetima savremene tehnologije. Zvuk je bio čist, dobro nivelisan, u potpunosti veran živom izvođenju i uz vrhunski podešene zvučne nivoe.
Laka nizanja razloženih akorada koji su se kretali u svim zamislivim pravcima, već na samom početku Betovenove prve simfonije ukazivala su na eksploziju optimizma, onakvu kakvu je mogao da priredi samo osamnaesti vek. Prošle godine se mnogo pričalo i pisalo o Betovenu i kao da je postala stvar mode ovom kompozitoru pridodati još jednu, nikada do sada ustanovljenu konotaciju, pa makar to i nemalo mnogo smisla. Tako je i sam kompozitor prošao golgotu o kojoj za vreme svog života nije mogao ni da sanja, pa bismo mogli da kažemo da smo umesto puta od tame ka svetlosti, u prethodnoj godini Betovena sprovodili putem od pozitivnog simbola heroja do negativnog simbola zapadne supremacije. A ko je zapravo ovaj kompozitor u svojoj prvoj simfoniji koja je nastala pre svih velikih njegovih dela o kojima se toliko raspravljalo i raspravljaće se? U njoj Betoven još uvek nije heroj, već više ljubitelj Hajdna i kreator one vrste visokog klasicizma koji slavi monumentalnost i koji dve suprotstavljene sfere, optimizam i dramu, istovremeno tretira kao konfliktne i harmonične.
Kiril Petrenko je dirigent laganih, gipkih i odmerenih pokreta, pa se svaki put činilo da su pokretanja gudačkog orkestra ili signali drvenih duvačkih instrumenata, nekim veoma brzim transferom prelazili iz ruke ka instrumentu i iz instrumenta u etar. Kada je vrhunski orkestar u pitanju, a u takve sasvim očigledno spada i orkestar Bavarske državne opere, onda ni brzi koncertantni pasaži, niti melodije laganih stavova ne zvuče kao teški pokreti. Na primer, menuet Betovenove simfonije imao je snažne naglaske tipične za nemačke orkestre, a osim toga, ovim činom dirigent Petrenko je pokazao da ga tretira kao skerco. To i nije neki neuobičajen potez, koliko je neobično što je i lagani, lirski stav dobio obličje menueta, čime je dirigent u stvari, želeo da pokaže da je ples paradigma druge polovine osamnaestog veka. Zvuk gudačkog dela orkestra imao je punoću karakterističnu za dobre ansmble, ali ono što pisca ovih redova uvek najviše fascinira u simfonijama poput ove, jesu različita nijansiranja boja drvenih duvačkih instrumenata. Ono što je Petrenko uspeo jeste da od svih stavova kreira neprekinute razvojne forme. Tako su i prelazi između odseka ostvareni neprimetno, a ukoliko bismo generalno govorili o akcentuaciji, mogli bismo da je opišemo jednim jedinim pridevom ‒ odsečno.
Sklnost ka stvaranju neprekinutih formi, dirigent je sa lakoćom iskazao i u interpretaciji Simfonije broj 1 Dmitrija Šostakoviča. Impresivno su delovali brzi pasažni prelazi između instrumentalnih deonica ostvarenih na takav način, da se činilo kao da je jedan instrument u pitanju. Posebno bismo izdvojili izvođenje drugog stava, čija naracija je predstavljena na živ način, kao da je reč o komentarima na ono što se odvija na filmskom platnu, što ne bi trebalo da čudi s obzirom na činjenicu da je kompozitor tokom svoje karijere pisao mnogo filmske muzike. Neprestani instrumentalni dijalozi i spektakularno izveden solo fagota, sve to je govorilo o krajnjem stepenu stapanja, istinskoj simfoniji svih muzičkih parametara i složenog sadržaja koje Šostakovičevo delo u sebi nosi.
U svim stavovima uostalom, po prirodi stvari je ostvaren ogroman zvučni, pa samim tim i emocionalni intenzitet, a ono što impresionira jeste da je to postignuto prirodno, bez veštački podizanih tenzija. Sa pragmatičkog stanovišta slušaoca, u tom smislu moglo bismo da govorimo o „istovetnosti vizije i iskustvenosti sadržaja“ (Arnold Izenberg) koji je Petrenko uspeo da pruži slušaocima. Snažan emocionalni intenzitet izavali su solistički nastupi, naročito oboe i solo violine, zatim malerovski adađo pokreti gudača i prigušeni fanfarni zvuk limenih duvačkih instrumenata u trećem stavu, što je istovremeno ukazivalo na široku amplitudu iskazivanja karaktera tragičnosti. Ona se kretala i ka ironičnom otklonu od nje same, jer zaista, ko bi u stvari toliki intenzitet uopšte mogao da podnese. Celim tim mehanizmom Petrenko je upravljao bez greške vodeći ga do ekstatičnosti finala, kroz najprirodnije moguće izvedene transformacije karaktera.
Orkestar Bavarske državne opere kojim je dirigovao Kiril Petrenko, spada u red jednog od boljih evropskih orkestara, što ne treba da čudi s obzirom na vrhunski renome koji se vezuje za opersku kuću iz Minhena. Upravo zbog činjenice da ovakve interpretacije slušaocima u najčistijem vidu nude složene svetove različitih umetničkih poetika, ovakva iskustva ne bi trebalo da se propuste.
