Fenomen Volodos: Između tehničkog savršenstva i čiste logike, muzička kritika Milene Pešić (4. februar 2005)
Najnoviji šampion sveta u sviranju na klaviru zove se Arkadij Volodos a ono što on radi moglo bi se nazvati probijanjem zvučnog zida u muzici.
Na dan sedamdeset treće godišnjice svog postojanja, Velika dvorana Kolarčeve zadužbine, čiji vremeplov je natovaren uspomenama na muziciranje preko hiljadu ansambala i horova, pet stotina dirigenata i oko pet hiljada solista, bila je domaćin ovom mladom pijanisti čija frapantna tehnika sviranja prevazilazi poznate rekorde muzičke atletike. Ali, na sreću, ne završava se samo na tome.
Beogradski resital Arkadija Volodosa, neobičnog pijaniste, čija je biografija zatrpana superlativima tipa «genije klavira»,«novi Horovic», «spektakularno», «trijumfalno» i slično, bio je u pravom smislu svetkovina muzike kakva priliči rođendanskom datumu naše najbolje koncertne dvorane i ciklusu koji Centar za muziku Kolarčevog univerziteta priređuje pod nazivom «Velikani muzičke scene». I zaista, mladi, 32-godišnji velikan Arkadij Volodos obeležiće naša koncertna iskustva pečatom koji će dugo vremena označavati graničnu liniju vrhunskih očekivanja i dometa. Dobro promišljen programski koncept njegovog resitala imao je za cilj da nam prikaže dva aspekta Volodosove umetnosti, onaj koji otkriva domete interpretativne imaginacije i onaj, po kojem je ovaj pijanista prvenstveno postao čuven, koji je fokusiran na njegove bezgranične tehničke moći.
Program se sastojao iz tri odvojene celine. Prvu su činile dve Betovenove sonate u As-duru, broj 12 iz opusa 26 i jedna od poslednjih, Sonata opus 110. Druga celina je bila posvećena nizu Skrjabinovih komada dok je finale bilo ispunjeno delima Franca Lista, sa vrhuncem u onoj vrsti muzike po kojoj je Volodos najšire poznat a to su njegove transkripcije poznatih virtuoznih dela, ovoga puta Listove Mađarske rapsodije broj 13.
Kod Arkadija Volodosa, više od nedostižne tehničke lakoće, fascinira potpuno odsustvo impovizacije i totalno vladanje klavijaturom, sa gotovo kompjuterizovanom preciznošću izvedbe unapred postavljenih zamisli. Iako nisu shematizovane, te zamisli dotiču granicu artificijelnog u svojoj savršenosti. U obe Betovenove sonate, koliko god različitih sadržaja, bio je do neverovatne preciznosti razrađen dramaturški plan, postavljen jasno i logički čvrsto, gotovo apotekarski tačno sproveden sa mikronskim vrednostima dinamičkih i agogičkih pomeranja, gradacijama i efektima. Prva, Sonata opus 26 protekla je u ponešto beskrvnom sledu stavova . U elegantnom maniru blagog pomeranja varijacionih razlika, preovlađivalo je u prvom stavu prizivanje šubertovske ležernosti, čistih situacija, bez otklona ka romantičarskoj osećajnosti. Kroz delikatnost skerca i nedramatičan tok posmrtnog marša, racionalno je dozirana postupna gradacija koja puni dinamički sjaj i snagu dostiže u finalu.
Oblikovanje Sonate opus 110, sa svim unutrašnjim dubinama, Volodos je gradio dokazujući da tehničke parade odvaja od traganja za smislom muzike, intelektualno dorastao takvom zadatku, spreman da iz teksta, koji izlaže u nestvarno realnom materijalnom obliku, izvuče linije horizontale kao prefinjenu poetsku ravan a vertikalu ispuni stabilnim arhitektonskim strukturama što sve zajedno čini izlaganje dela neponovljivo originalnim i strukturno jasno razloženim na najsitnije detalje, ugrađene u unapred postavljeni plan smislene celine. Kod ove velike sonate, svaki ton imao je svoje tačno određeno mesto i funkciju u postupno dramaturškom lancu, vodeći ka grandiozno izvedenoj završnoj fugi. Nema dovoljno jakog poređenja koje bi poslužilo kao analogija događanju pod prstima Volodosa u vođenju ove polifone građevine ka trijumfalnom vrhuncu prepleta glasova, razaznatljivih linija i u najgušćoj forte dinamici.
Posle opusa 110 Ludviga van Betovena, kao odmorište lirsko-poetskih finesa prozvučale su minijature Aleksandra Skrjabina sa delikatno modeliranim karakterima svakog od različitih komada, pripremajući, uz Listovu «Utehu» broj 4, finalni vatromet tonske raskoši u jednoj od Volodosovih transkripcija – Mađarske rapsodije broj 13 Franca Lista. Preleti Volodosovih ruku preko klavijature izvedeni sa potpunom kontrolom svih odsviranih tonova u zaista fascinantnom zvučnom ambitusu i uz upotrebu vratolomnih tehničkih kombinacija, stvarna su preporuka za njegove nadimke «čuda» i «fenomena».
Među nekoliko biseva, poređanih po principu kontrasta, dodatih kao odgovor na iskreno oduševljenje publike, koja je, uzgred budi rečeno, oscilografski tačno reagovala na sve što se na koncertu događalo, našao se i Mocartov «Turski marš» u senzacionalnoj obradi Arkadija Volodosa, čijih samo deset prstiju je proizvodilo zvučni efekat ravan celom orkestru.
Utisak da u pijanističkoj fizionomiji Arkadija Volodosa, kao predstavnika novog milenijuma, preovlađuje racionalni princip i tehnička fascinacija osvajanjem nemogućeg, ne oduzima ništa od veličine doživljaja koji je publika sa ovaog koncerta ponela kao posebno iskustvo.
