Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Festival rane muzike, 25. i 27. IX 2020
Peti koncert na XV festivalu rane muzike u Beogradu nosio je naslov Putovanje u Italiju. Ovo veče pripalo je profesorima Beogradske barokne akademije koja deluje u sklopu festivala. Zvezda večeri bio je međunarodno priznati umetnik, bariton Kristijan Hilc. U pitanju je pevač koji često nastupa na scenama širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Umetnički je direktor i profesor na Austrijskoj baroknoj akademiji u Gmudenu. Hilc je pevač izuzetnih sposobnosti zasnovanih pre svega na izuzetnoj boji, pogodnoj za slikanje dramaskih situacija, ali i za dočaravanje lirske ili pastoralne atmosfere, što su i inače neke od glavnih sfera izraza italijanskog belkanto stila XVII i prve polovine XVIII veka. Zavisno od situacije, Hilc je menjao i intenzitet glasa, što ukazuje na odlično izgrađenu pevačku tehniku, a sve ovo dodatno je podstaknuto prirodno lepom bojom glasa. U dva kratke kantate, Alesandra Skarlatija Slike užasa(Imagini d`orrore) i Georga Fridriha Hendla Tamni oblak prekriva nebo (Cuopre tal volta il cielo), ovaj pevač je prikazao mnoštvo nijansi prilikom gradnje dramskog izraza, pre svega poigravajući se intenzitetima. Rečitativi u obe kantate ukazuju na snažne afekte: u slučaju Stradele u pitanju je sumnja u voljenu, u slučaju Hendla, dolazi do opisivanja oluje i vremenskih nepogoda. Način izgovaranja pojedinih reči, karikiranje satiričnih rečenica poetskog teksta i pevanje izmenjenim glasom, sve to je ukazivalo na ekspresivno podvlačenje teksta, stilski izvedeno na relevantan način. Olujne arije i njihove dugačke melizme, Hilc je tumačio tako da je delovalo kao da je sve to ostvareno iz jednog daha, što opet govori o dobroj pevačkoj tehnici. Na koncertu su izvedene i arije Johana Filipa Krigera, nemačkog kompozitora koji je komponovao u italijanskom stilu i dve arije Alesandra Stradele. Ovde bismo se osvrnuli na arije u kojima preovladavaju lirika i pastoralni ugođaj. Vrlo je neobična kombinacija urođene mekoće glasa i snažnog volumena, jer uglvnom, jedno sa drugim ne ide. Što se orkestra tiče, i u napisima sa ranijih festivala već smo isticali da kontinuo deonica u kojoj učestvuju Predrag Gosta čembalo ili orgulje, Darko Karajić arkilauta i Srđan Stanić barokno violončelo, funkcioniše besprekorno. Na koncertu je značajnu ulogu imala Kristi Park, violinistkinja iz Sjedinjenih Američkih Država, koja je izvela finale sonate Đavolji triler Đuzepa Tartinija. Iako tehnički dobro vlada instrumentom, u njenom sviranju bilo je i dosta pogrešno odsviranih nota i nedovoljno artikulisanog tona. Isto bi moglo da se kaže i za izvođenje Trio sonate Đovanija Bonončinija, a orkestru se u tom slučaju pridružla i violinistkinja Dušica Blaženović. Najzad, trebalo bi da pomenemo i da je stavljanje na program muzike ove dvojice kompozitora itekako imalo smisla: ove godine, pored dvestotinepedesetogodišnjice od rođenja Antonija Kaldare čiji smo oratorijum mogli da čujemo na jednom od prethodnih koncerata, obeležavamo i isti broj godina od smrti Tartinija, dok je jubilej u vezi sa Bonončinijem vezan sa tristotinepedesetogodišnjicu od njegovog rođenja.
Na drugom koncertu, mogli smo da slušamo instrumentalnu muziku pisanu za dva i više instrumenata, kompozitora koji su uglavnom komponovali u XVII veku. Manje više isti sastav kao i na prethodnom koncertu, oprobao se u različitim instrumentalnim kombinacijama. Kao solista, Srđan Stanić je ostvario veoma dobru interpretaciju nekoliko odlomaka iz zbirke Muzički humori kapetana Hjumsa za violu da gamba manje poznatog škotskog kompozitora Tobiasa Hjuma za koga se vezuje i kuriozitet da je bio vojnik. Interpretaciju ove svite krasilo je jasno razdvajanje basa i melodijskog glasa, što je naravno, osnovni preduslov bilo kog izvođenja neke jednoglasne kompozicije. Jasno podvlačenje basove linije i igrački štimung naglašen delimičnim razdvajanjem pojedinačnih tonova odsviranih suvo i uz specifičan pokret gudala, bili su pokazatelji dobrog poznavanja interpretativne tehnike na koju smo već navikli u savremenim izvođenjima muzike ovog perioda. Stanić je uz pratnju orgulja nastupio i u dva komada Kristofera Simpsona. Drugi solista koga smo mogli da čujemo jeste italijanski kornetista David Bruti. On se pojavljivao u različitim instrumentalnim sastavima, a najupečatljivi je bio u kompoziciji La Bergamaska Marka Učelinija za violinu, kornet i baso kontinuo. Nešto značajniju ulogu imao je u sonati za kornet violinu, violu i baso kontinuo Đuzepa Skaranija, a za ovog umetnika moglo bi da se kaže da dobro vlada ovim instrumentom. Karakterističan tembr ovog instrumenta sasvim je dobro uobličen, međutim, tu i tamo dešavao se i poneki falš koji se ne tiče netemperovanosti instrumenta već pogrešnog sviranja. Ovo je naročito smetalo u izvođenju jedne od sonata Daria Kastela, možda baš zbog činjenice što su melodijske linije u ovoj kompoziciji izrazito retoričkog karaktera. Violistkinja Ana Torbica izvela je baletsku svitu Mišel-Rišara de Lalana i jednu od orguljskih kancona Đirolama Freskobaldija u verziji za violu i orgulje, sa naročito uspelim brzim, igračkim stavovima, dok je laganim nedostajalo naglašenijeg melodijskog poleta. Violinistkinja Kristi Park je bila mnogo bolja na ovom, nego na prethodnom koncertu, pa smo tako mogli da čujemo energične izvedbe Sonate Alesandra Stradele i Đovanija Antonia Pandolfija Mealija. I najzad, dobar nastup imao je i Darko Karajić na kitaroneu u jednoj od tokata Đovanija Đirolama Kapsbergera, inače standardnoj kompoziciji iz njegovog repertoara. Raznovrstan program na kome smo čak mogli i da čujemo instrumentalnu obradu jednog Palestrininog madrigala, predstavljao je dobar presek glavnih tendencija instrumentalne muzike poznog XVI i celokupnog XVII veka.
U vreme otežane organizacije koncerata, održavanje muzičkog festivala tek predstavlja podvig. Iako je do kraja preostao još jedan koncert, slobodno možemo da kažemo da je XV festival za ranu muziku imao svoje zvezde. Jedna od njih je i Kristijan Hilc koga ćemo konačno moći da čujemo na kraju ovog priloga.
