Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Gabrijel Felc i Beogradska filharmonija, simfonije Šumana i Bruknera, 16. XII 2022.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je posvećen simfonijskoj muzici. Bila je to odlična prilika da se kao na dlanu vidi sve ono što trenutno čini takozvani „zvuk orkestra“. Ovaj termin ne bi trebalo da se odnosi samo na konstelaciju deonica u vertikalnoj postavci, veštinu sviranja i tačnost njihovih upada, već se tiče i mogućnosti gradnje onih muzičkih segmenata koji se nazivaju stilom, značenjem ili naaracijom. Idealna prilika za iskazivanje svih potencijala ansambla, upravo je bio koncert na kome su izvedene Simfonija broj 4 u d molu Roberta Šumana i Simfonija broj 7 u E duru Antona Bruknera.
Sudeći po repertoaru, ambiciozno postavljen program ne samo što je zahtevao izuzetan angažman članova orkestra i dirigenta Gabrijela Felca, već je i od slušalaca zahtevao punu koncentraciju. Nekada su pisci XIX veka smatrali da muziku u koncertnoj sali treba pratiti sa punom pažnjom, onako kako se to traži od vernika u crkvi. Usponi i padovi, smena drame i lirike, obesne šale, idilične scene prirode, sve se to kod Šumana završava razuzdanom igrom, a kod Bruknera metafizičkim prosvetljenjem. I zaista, na koncertu Beogradske filharmonije mogli smo da postupimo po receptu romantičarskih pisaca, a to ne bi bilo moguće ukoliko bi nas u slušanju ometali pogrešno odsvirani tonovi, neprecizna metrika i uopšte, loša interpretacija. Na svu sreću tako nije bilo, niti se tako nešto od ovog ansambla i očekuje.
Šef dirigent Beogradske filharmonije Gabrijel Felc, uspeo je da od jednostavačne Šumanove simfonije izgradi logičnu celinu, što je zbog povezanosti stavova i mnoštva različitih tematskih materijala zbog kojih je Johanes Brams ovo delo smatrao prenatrpanim, ponekad veoma teško. Međutim, ukoliko bismo muzički prostor doživeli kao karnevalsku pozornicu u okviru koje dolazi do smene likova različitih karaktera koji se pojavljuju i nestaju da bi na samom kraju svi zajedno pred publikom odigrali neobuzdani ples, onda bi se postavka dirigenta Felca činila logičnom. A u pitanju je koncepcija u okviru koje je svaki lik karakterno oslikan do detalja. Odlaskom sa scene, od publike se traži da se koncentriše na sledećeg aktera i onaj prethodni se zaboravlja. I upravo romantičarsko slavlje poslednjeg stava zapravo nudi ključ razumevanja Šumanove simfonije o kojoj se u literaturi često piše da formalno nije baš najbolje uobličena. Dirigent je pokazao da kada je reč o ovom delu, poenta ne leži u tome da li je ono skladno koncipirano ili nije. Upravo suprotno od toga, izvođenje Simfonije broj 4 Šumana je utoliko uspešnije ukoliko su pojedinačni karakteri uobličeni do najsitnijih detalja. Njeno muzičko vreme od slušaoca ne traži memoriju već sposobnost uživljavanja u svaki od mnoštva dramskih minijatura. Sa tog stanovišta, interpretacija je bila uspešna.
Kada je reč o izvođenju Simfonije broj 7 Bruknera, na prvom mestu bi trebalo da se istaknu sve dobre osobine orkestra Beogradske filharmonije. Gudački deo ansambla bio je odlično uvežban i možda je samo ponekad u visokim deonicama, kvalitet tona popuštao u intenzitetu, što je zaista jedan mali detalj. Naročito bi trebalo da se istakne zvuk violončela, koji su u pojedinim epizodama prvog stava i u celokupnom drugom, bili glavni nosioci lirskog karaktera uznemirenog melanholijom vagnerovskog senzibiliteta. Orkestracija Bruknerove simfonije je takva, da se kroz gusto orkestarsko tkivo uvek dobro naziru pojedinačne orkestarske deonice, po čemu bismo ovog kompozitora mogli da smatramo majstorom svog zanata. Upravo je dirigent Felc uspeo da postigne da se ansambl drvenih duvačkih instrumenata isticao tik iznad gudačkih instrumenata, što ni u jednom trenutku trajanja ovog dela nije bilo narušeno. I najzad, čuveni primer kvarteta Vagnerovih tuba u drugom stavu, izveden je precizno i uz fino prilagođavanje ostatku orkestra, najpre gudačima.
Najimpresivnije kod Bruknera predstavlja način na koji je kroz dugačke talasaste melodijsko-harmonske pokrete ovaj kompozitor duž cele simfonije i kroz različite karaktere uspevao da dosegne zvučne vrhunce. Ono što može da kvari ovakve emocionalne eksplozije jesu energetska pražnjenja koja bi naknadno nastupila, što je vešt dirigent kakav je Felc svakako uspevao da izbegne. Svaki od tih vrhunaca bio je posebno odmeren, pa su tako i mali dinamički talasi u kamernom srednjem delu trećeg stava skerca, pažljivo bili izvajani. Brukner je kompozitor koji je možda i najviše od svojih savremenika insistirao na velikim kontrastima uz korišćenje ogromnih dinamičkih raspona. Dirigent Felc na čelu Beogradske filharmonije, zaista se potrudio da zvučna uzdizanja ne deluju izveštačeno i u tome je uspeo. Na takav način je i snažna završna epizoda delovala veličanstveno pa posle takvog kraja, zaista više nije imalo šta da se doda. Drama života i njegova misteriozna transformacija u neki novi oblik, možda jedino može adekvatno da bude opisana kroz instrumentalnu muziku. Interpretacija o kojoj je reč navodi na ovo osećanje, pa je tako, ogromni značenjski bagaž Bruknerove simfonije izvođenjem Beogradske filharmonije i njenog dirigenta Gabrijela Felca, konačno doveden do svog logičkog ishodišta.
