Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Introspektivna putovanja Endija Pavlova, Dom omladine 22. XII 2023.
Nova klavirska muzika ili New Age Piano, predstavlja žanr koji je naročito postao popularan u poslednjoj deceniji. Spotifaj stranica sa ovom odrednicom nudi čitav niz izvođača od kojih neki uspešno posluju stvarajući filmsku muziku ili albume koji dostižu zavidan nivo slušanosti. Najpoznatija imena su između ostalih Rjuiči Sakamoto, Jan Tirsen, Olafur Arnalds, Brajan Krejn. Za promociju ovog žanra kod nas, ključnu ulogu imali su LP duo čiji član je i Andrija Pavlović, umetnik koji je u Domu omladine predstavio novi album. Među njima je i Pavle Popov, muzičar i kompozitor koji se pojavio na samom početku koncerta i koji je izveo medli od nekoliko svojih kompozicija. Trebalo bi dodati da su temelji ovog žanra kod nas postavljeni objavljivanjem albuma Klavirsko nebo: prirodna selekcija. Posledica ovog izdanja jesu još četiri kompilacije, a svega ovoga ne bi bilo da nije LP dua koga čine Sonja Lončar i Andrija Pavlović alijas Endi Pavlov, o čijem nastupu upravo govorimo.
S obzirom na činjenicu da Nova klavirska muzika ukazuje na smešu različitih uticaja, od onoga što zovemo klasičnom muzikom, preko minimalizma pa sve do različitih popularnih žanrova, logično je i da koncerti na kojima se izvodi bivaju koncipirani poput onih na kojima su pop i rok bendovi nastupali tokom prethodnih decenija – uz pojavu predgrupe. A u toj ulozi našao se Pavle Popov koji je u vremenskom okviru od petnaest minuta izveo pet kompozicija kojima je zaista napravio dobar uvod u koncert Endija Pavlova.
https://www.youtube.com/results?search_query=pavle+popov+cascades
Sentimentalnost koja izbija iz melodija zapravo govori o osnovnom modusu izražavanja ovog muzičkog žanra, a usko je vezan za nostalgiju koja bi verovatno mogla da se označi i kao glavna odrednica duha vremena u kome živimo. Zbog toga nimalo slučajan nije naziv Endijevog albuma Me and My Love on the Road to Honduras – The Minutes After Infinity for Piano Solo. Putovanja kao beg od stvarnosti iskazan kroz liriku, zapravo su pokazatelj jednog sveopšteg nostalgičnog osećanja izazvanog neprestanim ponavljanjima već viđenih muzičkih obrazaca kombinovanih na najrazličitije načine. Jedan od najautentičnijih proizvoda retro kulture svakako je i žanr Nove klavirske muzike koji često apostrofira pomenute teme, kao vidove bekstva od stvarnosti ostvarene kroz novormantičarkse umetničke iskaze kakve su svakako i numere na novom Endijevom albumu.
Umetnik koji izlazi na scenu, seda za klavir i započinje nostalgično putovanje kroz sopstvena sećanja – arhetipska je situacija koja je današnjoj publici očigledno potrebna. Bez posrednika, bez pomoći tehnologije i bez ikakvih primesa reči osim ako izuzmemo naslove kompozicija koji postavljaju karaktere vezane za predele i ljude – zaista je u takvoj situaciji moguće sebe zamisliti kao nomada koji u mašti otkriva nove krajolike. Celokupna Endijeva muzika kao osnovu uzima minimalizam, a to se odnosi na ponavljanja ritmičko-harmonskih fraza koje često predstavljaju pratnju. Endijeve melodije ukazuju na njegovo slušalačko iskustvo, na sve one silne bendove uz koje je mogao da odrasta tokom devedesetih i dvehiljaditih godina, najpre na gitarsku scenu, pa otuda i još jedan u nizu naziva za žanr – indi klasikal. Mali lokalni začin odnosi se na kompoziciju The Boys From the East u kojoj se javljaju orijentalni motivi, uklopljeni u okvire žanra.
Zbog svega navedenog, mogli bismo da kažemo da muzika ovog umetnika predstavlja autentičan izraz vremena u kome živimo. Vidno je bilo da je publika u prepunoj Velikoj sali Doma omladine sa budnom pažnjom i disciplinovano pratila melodijsko-ritmička ostinatna prelivanja i nizanja variranih karaktera istaknutih kroz pojedinačne numere. Nemoguće je bilo prisustvovati koncertu Endija Pavlova a makar malo ne zaviriti u sebe – ambijentalnost je stvarala prostore i likove smeštene u njemu, pokret kroz vreme ukazivao je na predele. Stvarne daleke zemlje i poznati likovi ili neka od brojnih lica smeštenih u dubini iz koje smo došli i u koju ćemo se vratiti, nije toliko ni bitno na koju vrstu putovanja smo se uputili, ali, doživljaj opisan na ovaj način navodi nas na romantizam. U epohi ponavljajućih modela izgleda da zaista prisustvujemo oslobađanju od bagaža objektivnog, ironijskog, parodijskog. Ono što je preostalo jeste nepatvorena osećajnost, koja se u muzici tako jasno pronalazi u zvuku analognog klavira.
