Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Iz pera Miloša Lazovića: kritika koncertnog izvođenja opere Ivica i Marica
U nedelju 16. marta u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine izvedena je opera Ivica i Marica nemačkog kompozitora Engelberta Humperdinka. Tom prilikom, dobro uvežbanim Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije dirigovao je Srboljub Dinić. Od samog početka publika je bajkovitim motivima iz uvertire bila uvučena u svet fantazije, posebno zahvaljujući melodiji molitve koja će se kasnije ponoviti u drugom činu kao jednim od vrhunaca opere. Invokacija više sile čest je motiv romantičarskih opera. Delo kao celinu sačinjavaju tri čina koji se nadovezuju jedan na drugi i koji su međusobno povezani interludijumima. Za prva dva čina može se reći da su svojevrstan uvod za treći, u kome je ujedno smešten i centralni dramski zaplet kao i kulminacija dela. I pored toga što je u pitanju opera za decu, ona premašuje ovu odrednicu, pa tako orkestracija i bogat zvuk upućuju na direktnu povezanost sa muzičkom tradicijom Riharda Vagnera. Na način kakav se Vagnerovi junaci sukobljavaju sa mističnim bićima i biblijskim izazovima, Ivica i Marica se susreću sa sličnim peripetijama prilagođenim njihovoj dečjoj prirodi.
Već pri prvim taktovima uvertire, na licima mnogobrojne prisutne dece nazirali su se osmesi i zainteresovanost za ovo delo. Vrhunac uzbuđenja naišao je pojavljivanjem Ivice i Marice na sceni. Zahvaljujući izrazitoj scenskoj ubedljivosti, Sara Ristić koja je tumačila lik Marice, pobrala je sve simpatije publike. Njena gotovo prirodna dečja naivnost i lirski sopran koji je kao stvoren za ovu ulogu, doprineli su tome da smo na sceni imali u potpunosti realističan lik. Njen partner na sceni, Nataša Rašić u ulozi Ivice, nije ostavila toliko ubedljiv utisak, jer se dešavalo da glas protagonistkinje nije mogao da probije zvučna slikanja orkestra. Opravdanje za ovo mogla bi da bude gusta orkestracija koja ipak ne premašuje forte dinamiku onda kada solisti treba da se uključe. Deo odgovornosti za ovaj problem snosi i dirigent, koji je trebao da obrati veću pažnju na potrebe i mogućnosti solista. I pored manjih nedostataka, neophodno je pomenuti sceničnost gospođe Rašić i želju da na publiku ostavi najbolji mogući utisak, što joj je u velikoj meri i uspelo. Bitna razlika koja ovo delo razlikuje od originalne bajke jeste odnos majke prema deci koja shvata da je zbog svoje kazne dovela decu u veliku opasnost. Biljana Jovanović se zaista potrudila da iznese ovaj lik kome je na sceni, u momentima iskazivanja besa ipak nedostajalo malo više dramske boje. Nasuprot tome, briljirala je u trenucima nežnosti i toplinom svog glasa uspevala je da dočara lirske sekvence opere.
Vrhunac večeri predstavljala je pojava Tamaša Kiša, mladog perspektivnog baritona u ulozi oca. Njegov glas je ispunio celu salu već prvim tonovima koje je otpevao iza scene. Siguran u sopstvene tehničke mogućnosti, uz neke manje nedostatke, sa lakoćom je odgovorio na vokalne zahteve dela, u nekim delovima dodajući i previše sirovosti što se može opravdati njegovom mladošću. Pored ovoga, možda je i prisutnost treme dovela do toga da u određenim delovima deluje prenaglašeno u izrazu. Kao i kod ostalih protagonista, sa jednim izuzetkom, i kod njega su se u izvesnoj meri javljali poneki problemi u interpretaciji. Ipak, sasvim sigurno bismo mogli da kažemo da je Tamaš Kiš predstavljao centralnalnu ličnost ove predstave. Jedan od komleksnijih likova u ovoj operi jeste Veštica, koj je u jednom trenutku mila i lepa, a već u drugom spremna da pokaže svoje zle namere. I pored iskustva na sceni koje ima u odnosu na druge pevače, Željka Zdjelar je ipak mogla da pruži više nego što smo imali priliku da čujemo, jer se čini da u njenom glasu nije bilo preterane ekspresivnosti. Međutim, nužno je naglasiti i da su kontrasti u izražavanju afekata koje ova uloga zahteva bili jasno oslikani. Zahvaljujući upečatljivoj scenskoj pojavi, ona je ipak uspela da oslika jedan deo svog lika. Vilenjaka Sna i Vilu Rose tumačila je Mina Nikolić. U njenoj interpretaciji osećala se doza suzdržanosti zbog koje lirski sopran sa dosta potencijala nije došao do punog izražaja.
Kako to već biva, gde su deca tu je i nestašluk. Jedan deo vragolija, sa scene se preneo i u publiku i to na prvu galeriju na kojoj je sedeo jedan nestašni dečak, baš poput onog iz bajke o Ivici i Marici. Nepažnjom je iščupao kabl iz projektora zbog čega smo jedno vreme ostali bez prevoda teksta. Ljutiti pogledi dirigenta nisu bili delotvorni, što je kao posledicu imalo zaustavljanje predstave dok se kvar ne otkloni.
Srboljub Dinić imao je jasnu viziju šta želi od orkestra i način da to i postigne. O sviranju orkestra i njihovoj uvežbanosti, zaista bi moglo da se kaže mnogo pohvalnih reči. Ono što bi moglo da se zameri možda bi bili povremeni nesporazumi u komunikaciji sa solistima, što se najjasnije videlo u sceni molitve u kojoj izvođači nisu mogli da savladaju izazov pianisima koji se od njih tražio, usled čega su njihove slabosti postale uočljive. Kostimi koji su jedini podsećali na scensko izvođenje, izrađeni su u skladu sa tradicijom. Kako bi se doživela sva bajkovitost ove opere veliku zahvalnost dugujemo Dečijem horu Radio televizije Srbije i horu Kolibri čiji su članovi verno doneli odzvuke junaka izgubljenih u noći. I pored manjih nedostataka, koncertno izvođenje opere Ivica i Marica Engelberta Humperdinka, sasvim sigurno će obeležiti ovu godinu i ostati dugo u sećanju publike.
