Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Violinske sonate Johanesa Bramsa, Jovan Bogosavljević i Bojan Mladenović, 18. XI 2022.
Izvesti sve sonate za violinu i klavir Johanesa Bramsa na jednoj koncertnoj večeri ozbiljan je izvođački poduhvat. Tri sonate ovog kompozitora, broj 1 u G duru opus 78, broj 2 u A duru opus 100 i broj 3 u d molu opus 108 ne samo što su tehnički zahtevne, već u sebi nose naraciju koja obuhvata sve preokupacije romantičarske muzike. Zbog toga je vredna pažnje bila i sama ideja da se ove tri kompozicije izvedu na jednom koncertu.
Violinista Jovan Bogosavljević i pijanista Bojan Mladenović zaposleni su na Fakultetu umetnosti u Nišu. Kada je interpretacija kamerne muzike u pitanju, često smo svedoci korektnih rutinskih izvođenja u okviru kojih muzičari zaista poštuju sve konvencije, ali, bez mnogo nadahnuća. Bogosavljević i Mladenović su umetnici u punom naponu, pa su interpretaciji pristupili angažovano i uz svest o izazovu koji je pred njima.
Prvi od takvih izazova jeste melodijski. Prva Bramsova sonata nosi podnaslov Kišna a naziv je dobila po motivima dva lida iz opusa 59 korišćenih u ovom delu ‒ Kišna pesma i Daleki eho. Melodijski aspekt je naravno sveprisutan, pa je u tom smislu violinista Bogosavljević melodiju tretirao kao vokalnu. Njeni pokreti izvedeni su prirodno, činilo se bez ikakvih nepotrebnih dinamičkih dodataka. Naročito drugi stavovi sve tri sonate delovali su poput solo pesama, uz dobro ostvarena povezivanja šavova što je rezultiralo izlivenim formalnim obrascima. Sentimentalnost laganih stavova bila je odmerena, pa tako ni melodijski vrhunci odsvirani u visokim deonicama nisu izvedeni prenaglašeno.
Drugi aspekt interpretacije koji bismo želeli da istaknemo odnosi se na ukupan zvuk. Bramsova kamerna dela su naročito nezahvalna za pijaniste, jer je klavirska deonica prožeta gustim melodijsko-harmonskim pokretima iz kojih bi mogla da se nasluti kompletna orkestracija namenjena velikom simfonijskom orkestru. I pored toga, kompozitor je uspeo da istakne pijanistički štimung koji Bojanu Mladenoviću nije uspeo da promakne. Tako su u složenim Bramsovim vertikalnim sklopovima sasvim jasno bili istaknuti različiti melodijski glasovi, uz nedvosmisleno izgrađene karaktere zvučnih sklopova organski vezanih za deonicu violine.
Treći aspekt interpretacije vezan je za karaktere i značenja. Već je rečeno da kvazi lid nije bio isuviše sentimentalno odsviran i zapravo bismo mogli da kažemo da je izvesna doza odmerenosti bila prisutna u celokupnoj interpretaciji. Da ne bismo bili pogrešno shvaćeni, u pitanju nije bila distanciranost, već se čini kao da je violinista Bogosavljević želeo da istakne one muzičke potencijale koji nisu proizvod dodatnog pojačavanja afekta. Stoga bismo mogli da kažemo i da je klasična crta ključni element pristupa dvojice umetnika Bramsovoj muzici. Iako interpretaciji nije nedostajalo isticanja kontrasta i velikog raspona zvuka po čemu su naročito karakteristični prvi i četvrti stav treće sonate, mora se reći da su svi dinamički odnosi delovali prirodno, bez prenaglašavanja.
I najzad, četvrti aspekt interpretacije Jovana Bogosavljevića i Bojana Mladenovića jeste uvežbanost. Ova dvojica umetnika bili su usklađeni, pa i ako je bilo pogrešno odsviranih nota, pripisali bismo to čarima koncertnog izvođenja. Sala Guarnerius je zahvalna za izvođenje kamernih dela, ali bi ipak bilo dobro da dvojica umetnika duže zadrže repertoar na kome se nalaze tri violinske sonate Johanesa Bramsa, jer vredelo bi ih čuti i u nekom prostoru koji prima više publike.
