Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Julijan Rahlin, Sara Mekelrevi, Sofi Rahlin, 12. X 2021.
Čuveni violinista Julijan Rahlin već je poznat beogradskoj publici, pa bismo mogli da izdvojimo vrlo zapažen nastup sa pijanistom Itamarom Golanom u okviru 37. Bemusa 2005. godine. Iako je i u to vreme već važio za veliku izvođačku zvezdu mlađe generacije, danas bismo mogli da konstatujemo da je umetnički kontinuitet njegovog razvoja održan. Rahlin i dalje suvereno vlada koncertnom scenom, a na poslednjem beogradskom koncertu u velikoj sali Kolarčeve zadužbine nastupio je sa svojom suprugom, violinistkinjom i violistkinjom Sarom Mekelrevi i majkom, pijanistkinjom Sofi Rahlin.
Posebnu draž ovog koncerta činili su dueti Rahlina i Mekelrevijeve u kojima su ovi izvođači pokazali istinsko sviračko majstorstvo. Duo za violinu i violu broj 1 u G duru K 423 Volfganga Amadeusa Mocarta napisan je tako da viola u mnogim momentima predstavlja ravnopravan instrument violini. Njihove boje su se nadopunjavale na takav način da je visoki zvuk violine stajao tik iznad intenzivnijeg i naglašenijeg zvuka viole. Posebno su upačetljivo zvučala njihova preklapanja, naročito u kantabilnom laganom stavu sa smenjivanjima melodijske linije koja je u ovoj interpretaciji više delovala kao vokalna, nego kao instrumentalna. Ritmička preciznost u okviru koje su se melodijsko-harmonski pokreti uklapali u metričko jedinstvo delovala je fascinantno, jer se istovremeno činilo kao da postoji apsolutna sloboda njihovog vođenja.
Ovo bi naročito moglo da se kaže za interpretaciju Sonate za dve violine u C duru op 56 Sergeja Prokofjeva, u kojoj je Mekelrevijeva pokazala da suvereno vlada i izvođačkom tehnikom sviranja violine. Uostalom, o tehničkoj superiornosti oba umetnika izlišno je govoriti, pa bismo tako naglasak mogli da stavimo i na još neke osobine njihovog izvođaštva. Naime, moglo bi da se konstatuje da su same interpretacije bile odmerene u onoj meri u kojoj nisu prelazile u veštački vid izražavanja afekata. Prikazi bolnih laganih melodija, snažnih karikiranih ritmičkih naglasaka, setne razigranosti kao i uopšte bogate palete izražajnih sredstava sonate Prokofjeva, ukazivali su na istinski kompetentno tumačenje koje je moglo da se vizualizuje i da se doživi poput dramskog komada. .
U tom smislu, naročito bi trebalo da se istakne i izvođenje Čakone za violinu i violu Kšištofa Pendereckog, a reč je o transkripciji istoimenog stava iz kompozicije Poljski rekvijem. Melodijska deonica ovog komada po sebi ukazuje na romantizam u kome se ozbiljan karakter katkada obogaćuje nekim sentimentalnim gestom, koji su kroz interpretaciju ovo dvoje umetnika zapravo činili da ovaj komad još više bude obojen melanholijom.
Na obimnom programu našla se još i Etida kapričo op. 18 broj 1 u g molu za dve violine Henrika Vijenjavskog i Pet komada za dve violine i klavir Dmitrija Šostakoviča. Virtuoznost i impresivno ostvareni dinamički odnosi između dva instrumenta u prvoj od ovih kompozicija, ponovo bi mogli da govore o suverenoj kontroli izraza koji su ovo dvoje umetnika uspeli da usklade do maksimuma. Šostakovičevi komadi bi s druge strane, mogli da se podvedu pod žanr popularne muzike i u njima su uz klavirsku pratnju Sofi Rahlin, ovi umetnici sebi dopustili nešto neposredniji vid izražavanja
Iz prethodnih navoda nikako ne bi smeo da se izvede zaključak da su prikazivanja karaktera, emocija i narativnosti u interpretaciji Julijana Rahlina i Sare Mekelrevi bili sputani, već naprotiv, oni su dovedeni do onih međusobnih odnosa u kojima su mogli da se ostvare kao najprirodniji mogući. Na koncertu je izvedena još i Sonata za violinu i klavir Kloda Debisija. Duet Julijana i Sofi Rahlin je ovo delo publici prikazao kao zamrznuti isečak vremena, ili, preciznije rečeno, igru statike i dinamike dovedenu do takvog nivoa da su slušaoci u punoj meri mogli da se koncentrišu na sadržajnu, vertikalnu zvučnu sliku.
