Muzički limbo

Muzička kritika i napisi o muzici

Karmina Burana na Ušću, 3. IX 2022.

Već godinama unazad, ovdašnja publika gaji veliki afinitet prema scenskoj kantati Karmina Burana nemačkog kompozitora Karla Orfa. Naravno, to su prepoznali ljudi koji se bave muzičkom industrijom i zbog toga smo u prilici da prisustvujemo relativno čestim izvođenjima ovog dela. Kompozicija je pravo čedo svog vremena ‒ napisana je između 1935. i 1936. godine na osnovu dvadeset i četiri pesme iz istoimene zbirke srednjovekovnih pesama svetovnog karaktera. U to vreme, Stravinski je komponovao vokalno-instrumentalna dela na antičke teme, pa je u tom smislu bio velika inspiracija za Orfa koji nije ni sanjao da će njegova kompozicija ostvariti tako veliki uticaj na popularnu kulturu.

Činjenica čestog izvođenja ovog dela možda i nije nelogična, jer u njemu se koriste studentske pesme koje su često i lascivnog karaktera, ili su posvete ispijanju vina u tavernama, sve to uz dopadljive melodije. U tom smislu, publika najviše voli kratak i jezgrovit a opet monumentalan početni hor O fortuna koji je kao takav idealan kao lajtmotiv neke progresiv hevi metal pesme, a takvih primera ima više. U popularnoj kulturi Orfova kompozicija je ostvarila veliki uticaj, pa bismo mogli da pomenemo i solo ploču klavijaturiste grupe The Doors Reja Manzareka naziva Karmina Burana iz 1983. godine na kojoj nailazimo na prilično besmislenu preradu ovog dela.

U vremenu kada gotovo niko ne sluša klasičnu muziku i kada čak i u evropskim državama sa velikom tradicijom publike na koncertima jednostavno nema, zaista treba da raduje činjenica da neko uopšte želi da prisustvuje dogaćaju na kome se izvodi neko klasično delo. S druge strane, Orfova kompozicija se kod nas neprestano izvodi i u medijima najavljuje kao spektakl, pa bismo morali da se zapitamo kako to da organizatori iz koncertnih agencija nemaju više hrabrosti ili inventivnosti da makar pokušaju da publici nametnu još neku kompoziciju ovog tipa koja bi mogla da stekne oreol popularne. Čak i u domaćoj produkciji postoje takva dela, pa bi tako Pasija po Knezu Lazaru Rajka Maksimovića sasvim sigurno mogla na spektakularan način da se izvede makar jednom godišnje, dok recimo, kantata Aleksandar Nevski Sergeja Prokofjeva stvara neuporedivo jači umetnički doživljaj nego što je to slučaj sa Karminom Burana, iako je i njena muzika pitka i prijemčiva. U procepu između dve navedene činjenice krećemo se već godinama, pa je tako došlo i do još jednog u nizu izvođenja Orfovog dela, ovog puta na Ušću, a neki ugledni mediji ovu kantatu su pogrešno najavili kao operu, što je dosta utešnije nego kada su instrumentalnu muziku, končerto grosa Godišnja doba Antonia Vivaldija isto tako nazvali operom, što je prilično velika sramota.

U interpretaciji scenske kantate Karmina Burana učestvovao je ogroman ansambl sastavljen od članova hora i orkestra Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane Stanislav Binički iz Beograda i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Izvođačima je upravljao novosadski dirigent Aleksandar Kojić koji se u Srpskom narodnom pozorištu već dokazao i čija karijera je u poslednje vreme krenula uzlaznom putanjom. Solisti su bili Marija Jelić sopran, Vasa Stajkić bariton i Stevan Karanac tenor.

S obzirom na činjenicu da je ovaj događaj održan na velikoj bini primerenoj rok koncertima i da je sama atmosfera u parku kod Beogradskog ušća bila nalik festivalskoj sa šankovima sa obe strane i prostorom za miksetu na sredini, sasvim je logično da je celokupan ansambl bio ozvučen. Zbog toga, ne bismo mogli da govorimo o interpretativnim nijansama koje ne samo što nisu mogle da se čuju, već je i cilj celog događaja bio da muzika dopre do velikog broja slušalaca. A publike je bilo dosta, kažu osam hiljada ljudi, tako da se po sebi nameće i odgovor na pitanje svrhovitosti ovakvih izvođenja. Mora se priznati i da su ton majstori uradili dobar posao, pa smo tako mogli da čujemo jasan zvuk i da doživimo urednu zvučnu sliku u kojoj su pravilno po visini bili poređani hor kao najviši glas, celokupan orkestar kao srednji i udaraljke i basovi orkestarski instrumenti kao sloj koji pokriva najdublji deo zvučnog prostora. Uostalom, kada je na sceni ogroman broj izvođača, do izražaja dolazi monumentalnost nauštrb suptilnih detalja. Dodali bismo i da je dirigent Aleksandar Kojić bez ijedne greške rukovodio velikim ansamblom kome se u jednom trenutku pridružio i dečiji hor. Dvojica pevača, Stevan Karanac i Vasa Stajkić bili su izvrsni, Marija Jelić solidna i to je otprilike sve što bismo mogli da kažemo o samoj interpretaciji.

Ono što je ličilo na svojevrstan sociološki eksperiment, jeste ponašanje publike oslobođene konvencija koje nameću koncertne sale. Bilo je tu komentara uz čašu piva u ruci, razgovora koji su mogli da ometaju slušanje ali i đuskanja, snimanja telefonom, gromoglasnih ovacija, dakle svega onoga što možemo da čujemo i na festivalima. A u pitanju i jeste bio festival nazvan „Muzička vizija Balkana“, pa smo tako posle ovog izvođenja mogli da slušamo nastupe elektronskog muzičara Satorija, trio Vlatka Stefanovskog, Marka Luisa i Zahira Ramadanova sa sastavom limenih duvača a sve u organizaciji Egzitove platforme WOMBA što je skraćenica od World Music Balkans. Pitanje opravdanosti postavljanja dela klasične muzike u žanrovski raznolik sastav ne bi trebalo da se postavlja, jer je publika koja je došla u velikom broju reagovala pozitivno.

I tako se ponovo vraćamo na dilemu postavljenu na početku ovog teksta: čestih izvođenja kantate Karmina Burana Karla Orfa je previše i ljudi koji se bave organizacijom koncerata mogli bi da pokažu malo više hrabrosti i da pokušaju sa još nekom kompozicijom. S druge strane, publika voli ovo delo i njeno često izvođenje se čini logičnim. Gledano iz najopštijeg ugla, čini se da je celokupan kulturni model današnjice sveden na sažet, jezgrovit i upečatljiv iskaz kakav je početni hor iz Karmine Burana koji ima karaktera onoliko koliko može da stane u jedan tvit što je već globalni sindrom epohe naspram koga ne možemo ništa da uradimo. U takvoj viziji sveta, prostor za nijanse i dubinske umetničke iskaze koji su na svu sreću svuda dostupni, rezervisan je za malobrojne i istinski zainteresovane.