Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kemal Gekić i SO RTS (Bojan Suđić), 9. II 2022.
Što se ruske simfonijske muzike tiče, dirigent Bojan Suđić je prema njenom izvođenju oduvek gajio posebnu vrstu senzibiliteta. U tumačenjima dela Čajkovskog, Rahmanjinova, Skrjabina i drugih kompozitora poznog XIX i prve polovine XX veka, ovaj dirigent je uspevao da kroz široke dramaturške lukove ostvari upečatljive emocionalne vrhunce. Kroz šest stavova simfonije broj 1 Aleksandra Skrjabina Suđić je pokazao da na poseban način doživljava neobičan malerovsko-slovenski sklop. Svaki od stavova izveden je kao zaokružena celina, sa jasnom idejom šta se od interpretacije želi. Prilično podmlađen Simfonijski orkestar Radio televizije Srbije pokazao je dobar zvučni potencijal, ali se čini i da je izuzetno komplikovana Skrjabinova partitura zahtevala više proba. Povremeni upadi nisu bili precizni, a naročito su znale da smetaju greške u interpretaciji notnog teksta, što se posebno tiče duvačkog dela ansambla. Ipak, neke od solidno ostvarenih epizoda kojima smo mogli slobodno da se prepustimo najveći su kvalitet ove interpretacije. Posebno bi trebalo da se istakne nastup mecosoprana, tenora i hora u poslednjem stavu simfonije. Kao soliste, mogli smo da čujemo dobro izabran pevački par Višnju Radosav i Stevana Karanca koji su bili najprijatnije iznenađenje ove večeri.
Nastup pijaniste Kemala Gekića verovatno da je bio jedan od razloga zbog koga je Velika dvorana Kolarčeve zadužbine bila prilično puna. Gekić je poznat po ekstravagantnim nastupima na kojima specifičnom listovsko-faustovskom pojavom i gestovima na vešt način komunicira sa publikom, što u svetu izvođaštva verovatno da postoji od momenta kada je prvi čovek uzeo neki instrument u ruke. Koncert za klavir i orkestar broj 3 u d molu Sergeja Rahmanjinova jedan je od onih koje publika obožava i koji je po sebi atraktivan ma koje izvođenje da je u pitanju. Gekićeva pojava i sam koncert, već su dovoljan razlog za snažne ovacije koje je ovaj pijanista doživeo. Već od prvih odsviranih tonova, stekao se utisak da solista nije baš raspoložen za saradnju sa orkestrom i da je svet za sebe u odnosu na gusto orkestrsko tkivo koje je psihološki nemoguće razdvojiti prilikom slušanja, jer prožima bezbrojne pasaže i melodije ovog simfoniziranog koncerta. I sa tog stanovišta zaista bi trebalo pohvaliti dirigenta Bojana Suđića koji je sve vreme uspevao da pod kontrolom drži orkestar, kao i da ne propusti nijedan Gekićev ekstravagantni potez. A ti potezi ticali su se agogike koja je bila isticana i na nekim mestima na kojima nije očekivana, što je opet regularno ukoliko logika izvođača nalaže da se nešto kroz muziku posebno naglasi. Spoljni utisak je međutim da su promene tempa kod Gekića bile stvar kaprisa, a ne nekog unapred zacrtanog plana. Sa stanovišta tehnike superioran, Gekić je brzo prelazio kroz pasaže koje je pri tom, izuzetno vešto spajao sa desnim pedalom. Nekako se međutim čini i da su brzi pasaži i snažni završci fraza bili jedini cilj prethodnog dinamičkog kretanja, kao da je celokupnoj interpretaciji nedostajalo dubljeg saživljavanja sa muzikom Rahmanjinova. Na takav način stekao se utisak da je sve što je pijanista želeo da pokaže bila stvar trenutnog izbora. Ipak, auditorijum očigledno voli Gekićeve nastupe i na kraju bismo trebali da pohvalimo Muzičku produkciju Radio televizije Srbije koja je povukla potez kojim je pokazala da publika može da se vrati u koncertne sale. A taj zadatak čini se najvećim izazovom za produkcijske kuće u sadašnjem trenutku.
