Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kerol Vinsens flauta i Filip Milisavljević klavir, 10. IX 2023.
Koncert američke flautistkinje Kerol Vinsens u sali Beogradske filharmonije održao se pred malobrojnom publikom, iako bi se, bar što se njene zavidne biografije tiče, ipak očekivao veći broj ljubitelja muzike. Naime, u pitanju je umetnica koja iza sebe ima karijeru bogatu nastupima i koja u sedamdeset i četvrtoj godini još uvek održava koncerte i majstorske kurseve. Predstavila se repertoarom na kome su se našle kompozicije široj publici manje poznatih savremenih autora od kojih su neki i flautisti, uz tri dela Johana Sebastijana Baha, Franca Doplera i Georgiu Eneskua, koji su manje-više, standardni deo repertoara za ovaj instrument.
Umetnost sviranja flaute Vinsensove odnosi se na nepretenciozan odnos prema instrumentu, a to se tiče njenog ukupnog gesta na sceni koji odiše smirenošću. Sve što muzika u sebi nosi, u interpretaciji ove umetnice biva izneseno bez mnogo napora i pritiska, pa bismo mogli da kažemo da je njen ton sasvim mek i u svakom trenutku intonaciono besprekorno čist. Zadivljujuće je zapravo videti da uprkos poodmaklim godinama za karijeru jednog flautiste, Vinsensova uspeva da ostvari sasvim solidnu interpretaciju koja je istina, malo tiša u odnosu na ono što bi sa scene trebalo da se čuje. Ovim okolnostima odlično se prilagodio pijanista Filip Milisavljević. U odnosu na zahteve svake od kompozicija koje su bile na repertoaru, on je uspevao da pokrene sve sadržinske aspekte muzike koju izvodi i da dinamiku sopstvenog sviranja prilagodi interpretaciji Vinsensove.
Sam program koncerta predstavljao je pravo osveženje, jer smo mogli da čujemo čak tri savremena i široj javnosti nepoznata autora. Valeri Koleman, američka flautistkinja i kompozitorka, obogatila je literaturu za flautu pitkim i prijemčivim komadima Četiri legende. U njoj postoje različite vrste ukazivanja, recimo na gospel ili špansku nacionalnu muziku. Ovi idiomi uklopljeni su na način uobičajen u popularnoj muzici, sa krajnjim ciljem da se bude dopadljiv, što je Kolemanovoj u ova četiri komada uspelo. Sato Macui je japanska kompozitorka i violinistkinja koja je Goldenrod sonatu posvetila proslavi jubileja pedeset godina karijere Kerol Vinsens. Engleski naziv goldenrod ukazuje na biljku žutih cvetova kod nas poznatu kao zlatnica − ono što je karakteristično za ovu trostavačnu sonatu upravo jesu tonska slikanja koja bi mogla da ukažu na kvaziromantičarske i kvaziimpresionističke slike iz prirode. Tako je recimo prvi stav karakterističan po razradi početne skokovite melodije koju prate bogato postavljena prelivanja u deonici klavira koja bi mogla da ukažu na duvanje vetra, što je pijanista Filip Milisavljević maestralno izveo. Luj Moiz je francuski flautista i kompozitor koji je za ovaj instrument napisao mnoštvo dela. Četiri komada za tri flaute i klavir, uz Kerol Vinsens, izvele su još i Snježana Pavičević i Andrea Fišer. Većina autora koji su istovremeno i izvođači, uglavnom su se trudili da iskoriste sve potencijale instrumenta kojim kao interpretatori vladaju. U ova četiri komada se to odnosi na udvajanja deonica, bilo u laganom, bilo u brzom tempu, uz dozu virtuoziteta predstavljenu uz izvrstan sklad četiri muzičara na sceni.
Kerol Vinsens je osim manje poznatih dela namenjenih flauti, izvela i dobro poznatu Sonatu u E duru Johana Sebastijana Baha. U njenoj interpretaciji, melodijske fraze su prirodno proizilazile jedna iz druge. To se odnosi ne samo na čujnost svakog tona, već i na veštinu njihovog povezivanja u celinu u okviru koje melodijske fraze imaju dinamičke uspone i padove koji kao da proizilaze jedino iz samog pokreta, bez ikakvih veštačkih dodataka. Kod ove umetnice zapravo, navedena činjenica predstavlja stvar rutine i višegodišnjeg iskustva, a ono što je nedostajalo je ipak malo više tona, pa i fizičke snage kojom bi se pospešilo zvučno ispunjenje sale Beogradske filharmonije. Eneskuov komad Kantabile i presto u sebi krije neverovatno dobro iskorišćen potencijal instrumenta koji od izvođača zahteva podsticanje snažnog emocionalnog tonusa, što je u interpretaciji Vinsensove i Milisavljevića postignuto imanentnim prolongacijama muzičkog toka koji se činio prirodno pokrenutim.
Završetak koncerta bio je rezervisan za Andante i rondo za dve flaute i klavir romantičarskog kompozitora i flautiste Franca Doplera. Uz flautistu Daniela Karla, publika je mogla da uživa u korektno izvedenim bravurama i efektnim melodijama kojima pleni Doplerova muzika, inače jako popularna među izvođačima.
Repertoar koncerta Kerol Vinsens i Filipa Milisavljevića bio je okrenut ka tome da bude dopadljiv. Nažalost, u sali Beogradske filharmonije je tek mali broj publike mogao da prisustvuje ovom bogatom kolažu melodija, ritmova i harmonija koji je ukazivao na mnogobrojne izražajne mogućnosti instrumenta flaute.
