Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Klavirski duo Jelena Đajić - Olivera Radmanović, 23. III 2023.
Obično su programske koncepcije koncerata namenjenih klaviru četvoručno konvencionalne, najpre iz razloga jer je literatura za ovakav sastav ograničena. Klavirski duo koga čine Jelena Đajić i Olivera Radmanović napravile su odličan izbor kompozicija, postavivši na početak koncerta Varijacije u D duru Frederika Šopena koje su zbog briljantnosti idealan uvod iza koga je sledilo Šest komada opus 11 Sergeja Rahmanjinova. Posle ove romantičarske svite koja zapravo predstavlja deo standardnog repertoara za ovaj sastav, uzlazna dramaturška linija koncerta kulminirala je sa Pet komada za klavir četvoruručno i Sonatinom Đerđa Ligetija. U pitanju su kompozicije kratkih stavova koji su se logično nadovezivali jedan na drugi.
Već u izvođenju Šopenovih varijacija mogle su da se naslute sadržinske sfere koje su članice dua izvele uz nedvosmisleno jasno pocrtane karaktere. Pokretni pasaži delovali su efektno uz dobro iskorišćen odjek instrumenta koji je u visokim deonicama bio istaknut uz upečatljivo podstaknute, visoke ječeće tonove. Lirika srednjeg dela i igrački odseci ritmički su podvučeni nedvosmisleno jasno, dok je melodijska deonica uvek delovala intenzivno. Takav slučaj uostalom, bio je sa svim izvedenim kompozicijama na koncertu.
Snažno markirane melodije zapravo su najviše uticale na emocionalni aspekt interpretacije. Kada je muzika Sergeja Rahmanjinova u pitanju, gornja melodijska deonica ne samo što je u potpunosti jasno bila usklađena sa ukupnom ritmičkom konstelacijom svakog od stavova, već su dugački lukovi gotovo vokalnih melodija koja je u stavu Barkarola prešla u sliveno pasažno kretanje, morali da utiču na naglašeni emocionalni odgovor kod slušaoca. Karakteri svake od numera bili su nedvosmisleno istaknuti, pa su tako ostvareni i veliki dinamički rasponi i zapravo, čini se da su u izvođenju dua Đajić-Radmanović oni bili udvostručeni. Tako se recimo melodija Valcera praćena kružnim trodelnim metrom katkada survavala u intenzivnim emocionalnim izlivima, dok je sentimentalna lirika Romanse bila podstaknuta sugestivnim utiskivanjem melodijskih pokreta koji su delovali kao da izlaze iz same unutrašnjosti instrumenta. Najveći dinamički raspon, po prirodi stvari je ostvaren u stavu Skerco, koji je u interpretaciji dve pijanistkinje delovao kao igra sa pasažima i pokrenutom i naglo prekinutom ritmikom i uopšte sa karakterima, uz ponavljamo još jednom, zaista impresivno svetao zvuk klavira Bekštajn. I najzad, ruska tema sa varijacijama i komad Slava ukazivali su na egzaltaciju i trijumf masovnih scena kakve bismo mogli da zamislimo u operi Boris Godunov Modesta Musorgskog.
Izvođenje muzike za klavir četvororučno Đerđa Ligetija predstavljalo je pravo programsko osveženje. Ne samo što su u odnosu na Rahmanjinova muzički iskazi delovali aforistično, već je to bila prilika da se na nedvosmisleno jasan način istaknu karakteri koji su u pojedinim momentima dobili vizuelne obrise. Tako su recimo maestralno odsvirana tri svadbena plesa koji predstavljaju integralni deo svite Pet komada za klavir četvoručno. Isti slučaj je i sa četiri kratka stava sonatine. Ono što bi takođe trebalo da se istakne u vezi sa izvođenjem muzike Ligetija jeste izuzetno podstaknuta ritmika koja se širila prema kružnim ostinatnim pokretima svih deonica sa jasno istaknutim pulsom, pa bi u tom smislu naročito trebalo da se pomene Polifona etida. Kratki lirski komadi kakvi su Andante sonatine ili jedna od Tri svadbene igre, odisale su jednostavnošću i predstavljali su prave kontraste briljantnim brzim i odsečno odsviranim stavovima. Ukupna dramaturška slika obe Ligetijeve kompozicije koje su u ovoj interpretaciji predstavljale celinu, ukazivale su na izuzetno dobro osmišljenu dramaturgiju koja je kratke aforističke iskaze izgradila kao jedinstven osobeni, umetnički relevantan iskaz snažnog emocionalnog dejstva.
Mnogo lepih reči je iskazano o interpretaciji klavirskog dua koga sačinjavaju Jelena Đajić i Olivera Radmanović. Ne samo što su zvučale kao jedan instrument, već bi trebalo da se naglasi i da su ostvarile krajnje čistu vertikalnu zvučnu sliku u okviru koje je svaka od deonica bila tačno na onom mestu koje mu pripada. Kao kruna ove koncertne večeri, na samom kraju odsviran je duhoviti komad Ivana Brkljačića Komad, kolač, kolaž za dvadeset prstiju u kome je u okviru kratkog trajanja ostvarena neobična kombinacija skercoznog, igračkog i lirskog. Bio je to ujedno i efektan završetak koncerta dua Đajić-Radmanović održanog u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Kratka analiza njihovog koncerta mogla bi da bude podsticaj za sve njihove buduće nastupe, a ujedno i svojevrstan poziv kompozitorima da ovim umetnicama eventualno posvete svoje kompozicije.
