Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Klavirski trio Corda, 30. XI 2023.
Trio Corda je sastav koga čine Una Stanić violina, Nemanja Stanković violončelo i Vladimir Milošević klavir. Njihov koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine bio je jedan od retkih na kome smo mogli da čujemo romantičarski repertoar protumačen u saglasju sa potrebama savremenog čoveka, a to se najpre odnosi na različite vidove projavljivanja lirike. Danas bismo sa mnogo strana mogli da čujemo da je istinska osećajnost u odnosu na ušećerenu industrijalizovanu liriku koju nude fabrike za proizvodnju svega što je na prodaju osnovna egzistencijalna potreba svake ličnosti. U tumačenju trija Corda ona je zaista mogla da bude sentimentalizovana, transcendentna, dramatizovana, nostalgična, ali je činjenica da nije ulepšana, već je izvučena iz nematerijalnih sfera donoseći ono što nazivamo uzvišenim, čistim ili estetskim. I to u pravim značenjima tih epiteta, bez nepotrebnih otklona ili uz opravdavanje njihovog postojanja.
Lirika je najzastupljeniji vid sadržaja iskazan na ovom koncertu. U prvom stavu Klavirskog trija u d molu Feliksa Mendelsona ona je dramatizovana i do krajnjih granica sentimentalizovana. Možda bi ispravnije bilo reći da je u pitanju drama koja proizilazi iz same lirike nego obrnuto, jer je kroz interpretaciju zaista tako delovalo. Širina melodijskog pokreta bila je provučena kroz neprestana nadovezivanja fraza bez mesta za prazan prostor unutar ulančavanja, i njihova (moguća) svrha bila je podizanje i spuštanje emocionalnog tonusa. Na takav način postignut je neverovatan energetski intenzitet kadar da istinski pokrene psihologiju slušaoca koji sa najvećom pažnjom i gotovo pobožno sluša neprestane preplete i otmeno izvajana rubata.
A tako nešto najpre je bilo moguće u percepciji kompozicije Rahmanjinova Elegični trio u g molu sa zvukom klavira obojenim tipičnim ehom alikvota nalik zvonjavi. Ritmički stabilna deonica, snažno je podupirala impresivno kreirane dijaloge violine i violončela, sa dostizanjem privremenih vrhunaca izvedenih poput snažnih afektivnih oslobađanja. Sve to ne bi bilo moguće bez recimo, suptilnih odlaganja završetaka ostvarenih kroz delić stotinke i koji su kao takvi, u punoj meri govorili o snažno uzbuđujućoj lirici.
Romantizam usmeren prema dalekoj prošlosti, prema melanholičnom sećanju na srećne dane detinjstva ili izgubljenoj ljubavi – možda je baš tako delovala arhaizovana melodija prvog stava trija op. 120 u d molu Gabrijela Forea, iznesena u savršenom jedinstvu violine i violončela i po volumenu podešena tako da se zajednički zvuk zaista doživljava kao jedan instrument. Strpljivo građena melodijska nadovezivanja drugog stava ovog dela, govore o lirici interpretiranoj uz neprestana horizontalna kretanja predstavljena u ujednačenim, ali ipak primetnim dinamičkim talasima kroz koje klavir kao da izvodi religiozni koral, dok violina i violončelo donose melodije visokog emocionalnog intenziteta, ali ipak uzvišene i izvedene bez preteranog afekta. Sva afektivnost u narativnim izlaganjima trija Corda i inače je proizašla iz unapred postavljenih okvira koje donosi partitura i u njihovom izrazu nema nepotrebnih dodataka. Nivo afekta mogao je da bude ogroman, kao što je to slučaj bio u triju Rahmanjinova recimo, ali je isto tako mogao da bude i klasično odmeren, uz ukusno izgrađene lirske fraze, kao u drugom stavu trija Mendelsona.
Poseban slučaj iskazivanja lirike primetan je bio u interpretaciji klavirskog trija Dmitrija Šostakoviča opus 8 u c molu. U pitanju je rana njegova kompozicija koja po senzibilitetu u potpunosti pripada svetu romantizma. Lamentozna lirika označena je hromatskom temom koja se u laganom tempu preliva iz deonice u deonicu. Visoki tonovi violine i violončela bili su podešeni tako da su izazvali izrazito osećanje sentimentalnosti, naročito u onom momentu uspostavljanja eho pratnje u klaviru. Ovakva vrsta treperenja, zahtevala je mnoštvo suptilnih dinamičkih intervencija. Fascinantno u ovom izvođenju jeste činjenica da su se pojedinačne instrumentalne deonice smenjivale kao svojevrsni aktori, poput glumaca koji kroz muzičko vreme i prostor izlažu ono što je u knjigama opisivano kao programnost. Ako su instrumenti likovi, onda su njihovi karakteri u okviru Šostakovičevog trija, ili bolje reći jednostavačne poeme, psihološki složeni likovi čija sentimentalnost nije čista, već prolazi kroz različite stadijume, sve do unutrašnje borbe i tipično romantičarske razuzdanosti mefistofelovskog tipa.
Lirika prikazana kroz igru, donela je fragmentirane melodijske fraze uz mnoštvo odsečno odsviranih upada i preplet precizno izvedenih akcentovanih motiva, po čemu bi mogao da se istakne Mendelsonov treći stav. Finale Foreovog trija donosi splet različitih, šaljivih igračkih situacija sa impresivno postavljenom idejom pokreta, ritmički veoma precizno ostvarenim i bez odstupanja – samo po ovom svojstvu mogli bismo da kažemo da smo prisustvovali izuzetnoj interpretaciji. Ushićenost dostignuta u ovom stavu, a isto bi moglo da se kaže i za četvrti stav trija Mendelsona, mogla je da se doživi kroz uranjanje u narativnost i složenu dramaturgiju izvedenih dela. Izvođači su nas zapravo doveli do katarze i postavili na prag sfere nečega što stoji sa one strane ili makar onoga što danas tražimo kroz duhovnost ili psihoterapiju. To „nešto“, ovo troje umetnika čini modernim izvođačima koji publici nude romantizam pročišćen od nepotrebnih dodataka, jeftinih trikova koje pojedini muzičari publici nude kao „kvaku“ uz pomoću koje pokušavaju da publiku vežu za sebe.
Una Stanić, Nemanja Stanković i Vladimir Milošević ne samo što imaju izražen smisao za estetiku, već kroz usaglašenost, visok nivo uvežbanosti, precizno sviranje i čistu orkestracionu sliku, nude razne vrste poigravanja sa harmonsko-melodijskim frazama, suptilno izgrađena rubata, istančana udvajanja i prefinjene promene frekvencija instrumenata. Sve to dovodi do romantizma aktuelnog baš u ovom trenutku i prečišćenog od manirizma, prikazivanja na način ovog ili onog umetnika, velikana muzičke scene XX veka. Po ovoj osobini, trio Corda mogli bismo da okarakterišemo ne samo kao moderan ansambl, već je i po bilo kom kriterijumu i na bilo kojoj geografskoj širini sasvim osoben. Nema mnogo sastava na svetskoj muzičkoj sceni kadrih da kroz celokupan nastup ostvare takvu vrstu ushićenja. I na kraju, sasvim logičnim se čini programska koncepcija na kome se našla i premijera trija Tronožac Ivana Brkljačića sa tri stava od kojih je svaki pojedinačno posvećen Nemanji Stankoviću, Uni Stanić i Vladimiru Miloševiću.
Pulsirajući ostinato klavira uz ritmički tačno odsvirane upade i ukusno izvedene aluzije na idiome džeza i uopšte na zaostavštinu popularne kulture koja kod Brkljačića nije direktna već je predstavljena kao arhetip, u prvom stavu su postavljeni kao poetska formula celokupnog dela. Drugi stav kompozicije, jedan je od najprefinjenijih u celokupnom opusu kompozitora. U njemu je od teme izgrađene samo od tri tona, autor uspeo da ostvari veliku formu konstruisanu od, čini se, bezbrojnih fragmenata koje su članovi trija maestralno ugradili u monumentalan „pazl“, a po sličnim svojstvima ističe se i treći stav. Kroz mnoštvo slikovitih fragmenata i bez ikakvih otklona, kompozitor je prikazao aluzije na plesove i na sve ono što je slušao i sluša. Sve to, prikazano je kroz senzibilitet savremenog čoveka u svakom momentu okruženog celokupnom istorijom muzike, ne samo zapadnoevropskom, već muzikom vezanom za celokupno ljudsko iskustvo i dostupnom u svakom momentu.
I upravo interpretacija trija Brkljačića mogla bi da posluži kao ukupna poenta nastupa trija Corda. U odnosu na celokupan kolaž dubinski upletenih idioma popularne muzike u triju Tronožac i u odnosu na jedan spoljašnji detalj − plakat koncerta sa koga članovi ansambla u punoj meri plene spoljašnjom lepotom zaista delujući poput romantičnih individualaca postavljenih u kontekst sadašnjeg trenutka − sasvim jasna postaje činjenica da je ono što ovaj sastav može da ponudi jeste romantizam koji je u njihovom tumačenju više nego aktuelan. Očišćen od bagaža nepotrebnih naslaga, afektiranja, manira koje imititori velikih izvođača neprestano ponavljaju, takav romantizam subjektu današnjice nudi isto ono što je ova stilska formacija izvorno mogla da ponudi i čoveku XIX veka – zaborav na materijalnu stvarnost i potpuno uranjanje u svet onoga što je nemačka idealistička filozofija nazivala pojmom Geist (duh). Reč je o složenom totalitetu ponuđenom kroz intepretaciju kompozicija Rahmanjinova, Forea, Šostakoviča i Mendelsona. Propušten kroz prizmu sadašnjosti koju nam je ponudio Brkljačić, ponovo smo bili u prilici da otkrijemo romantizam, što je na današnjoj sceni skoro potpuno nezamislivo. A mislili smo da bar ovu epohu dobro poznajemo, da smo sve čuli i doživeli i da nema tu više mnogo toga da se saopšti.
