Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Koncert Beogradske filharmonije i Češkog filharmonijskog hora iz Brna, 25. II 2022.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je prilika da se čuju i retko izvođena dela savremene ruske kompozitorke Sofije Gubajduline, kao i pomalo zaboravljenog velikana prve polovine XX veka Antona Veberna. Posebno iznenađenje koncerta predstavljalo je vokalno-instrumentalno delo Volfganga Amadeusa Mocarta. U pitanju je Misa u c molu u čijem je izvođenju bio angažovan i Češki filharmonijski hor iz Brna sa solistima iz inostranstva. Što se repertoarske koncepcije tiče, u kontekstu dosadašnjih koncerata našeg ansambla, ovakav izbor predstavljao je pozitivan iskorak.
Sofija Gubajdulina je ruska kompozitorka rođena 1931. godine i aktivna je i danas. Najvažniji kvalitet njene muzike jeste specifičan tretman zvučnih boja koje ona usmerava u pravcu metafizičkog, kako često sama voli da ističe. Veoma bitna odrednica njene muzike jeste disanje i prostor unutar pokretne mase koji omogućava zvučna treperenja i naročito efektna kretanja sasvim kratkih melodijskih floskula kontrastirajućih zvučnoj masi. Rezultat je izrazito narativna muzika prepuna zvučnih slika, što je slučaj sa kompozicijom Poema-bajka iz 1971. godine pisanom za mali orkestar bez limenih duvačkih instrumenata i sa istaknutom ulogom udaraljki. Orkestar Beogradske filharmonije rukovođen dirigentom Gabrijelom Felcom ostvario je upečatljivu interpretaciju ovog neobičnog dela koje u jednom svom segmentu čak kao da imitira ljudski govor. Jasnim instrukcijama koje su dovele do dobre usaglašenosti orkestarskih deonica i precizne ritmike, dirigent je uspeo da stvori sugestivnu naraciju koja je i osnovna ideja ovog dela. Kompozicija koja podseća na žanr radiofonije, zaista je i nastala kao porudžbina Moskovskog radija za decu prema bajci Mali komad krede češkog pisca Mazureka. Kreda koja sanja da crta palate, vrtove sa paviljonima i more je kroz izvođenje orkestra Beogradske filharmonije, bila oživljena u punom značenju te reči.
Pet komada opus 10 Antona Veberna, ciklus komponovan u dva navrata, 1911. i 1913. godine, pisan je za po jednog izvođača iz gudačkog i duvačkog orkestra uz pojavu i nekih instrumenata koji se ređe koriste: harmonijuma, mandoline, gitare, čeleste, zvona i kravljih zvona. U pitanju su minijaturne forme u kojima nema nikakve tematske povezanosti. Suptilno ostvarena dinamička nijansiranja i isticanje kolorističkog bogatstva izgrađenog od krpica nekadašnjih monumentalnih malerovskih melodijskih fraza svedenih na tonski kvalitet, sve to ne bi bilo moguće bez dobro uvežbanog orkestra i krajnje preciznih instrukcija Gabrijela Felca. Tako je celo izvođenje dobilo jedan neprekinuti tok izgrađen od zvučnih treperenja, odblesaka i kratkih melodijskih fragmenata.
Kao što retko na koncertnim podijumima možemo da čujemo kompozicije Gubajduline i Veberna, na našu veliku žalost, retka prilika je i da čujemo vokalno-instrumentalne kompozicije uz učešće hora, što važi i za klasike poput Mise u c molu Volfganga Amadeusa Mocarta. Uz orkestar Beogradske filharmonije učestvovao je Češki filharmonijski hor iz Brna. U pitanju je izvrstan sastav sa kojim je na usaglašavanju deonica glasa i vokalnoj tehnici očigledno veoma pažljivo rađeno, a o tome uostalom govore i brojni snimci i izdanja koja je ovaj hor ostvario u poslednje vreme. Gabrijel Felc se opredelio za nešto žustrija tempa čime je dobio na monumentalnosti, što je već sasvim očigledno u početnoj numeri Kyrie. Zatamnjena horska boja u ovoj numeri, zamenili su otvoreni vokali koji su u numeri Gloria vodili ka egzaltaciji, što bi u najširem smislu predstavljala dva osnovna karaktera svih horskih numera. Nešto brža tempa svakako su uticala i na sam karakter ove crkvene kompozicije koja je zadržala onu vrstu monumentalnosti koju prepoznajemo i u Misi u h molu Johana Sebastijana Baha, a kao i kod ovog kompozitora i kod Mocarta se smenjuju različita stilska ukazivanja. Tako bismo naročito istakli italijansku bel kanto ariju Laudamus te koju je izvela ruski sopran Aleksandra Jengel. To je pevačica istaknutih koloratura i vrlo pokretljivog glasa pa je u tom smislu pomenuta numera delovala upečatljivo. Mladi japanski sopran Akiho Cuđiji, nije bila tako uspešna. Njena tamnija boja glasa delovala je teško pokretljivo iz čega je, čini se, proizlazila i povremena intonaciona nesigurnost. Da ne bismo bili previše strogi, ipak bi trebalo istaći da je u pitanju mlada umetnica koja poseduje lepu dramsku boju i što je najvažnije dobar vokalni potencijal i već izgrađenu tehniku. Dvojica muških pevača, tenor Benjamin Glaubic i bas Lukas Zinger, obojica iz Nemačke, pokazali su izuzetnu tehniku i izvrsne vokalne sposobnosti, pa smo tako, zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji mogli da čujemo dva mlada, izuzetna glasa.
I najzad, što se samog orkestra tiče, kada je izvođenje muzike Mocarta u pitanju, nikada nije dovoljno suptilnosti i nivelisanja zvuka. Ipak, na čelu sa Gabrijelom Felcom ovaj orkestar je zvučao veoma dobro, pa smo tako recimo mogli sasvim jasno da čujemo razdvojene gudačke i duvačke instrumente prilikom udvajanja deonica. Dirigent je insistirao na pokretu što je svakako uticalo na monumentalnost, a jedino što je moglo da zasmeta jeste možda malo i previše brz tempo poslednje numere Mise Benedictus, čije je izvođenje delovalo kao da se žuri prema kraju. Uz činjenicu da su na početku izvedena dva kamerna dela iz dve različite faze XX veka, zaključili bismo da je ovaj koncert itekako bio vredan pažnje, a da je orkestar Beogradske filharmonije, kako su nas već navikli, ponovo zvučao kao dobro usaglašen profesionalni ansambl.
