Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kritika koncerta Beogradske filharmonije − Johanes Mozer violončelo, Gabrijel Felc dirigent (1. X 2021.)
Poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je specifičan zbog tužnog događaja, iznenadne smrti nezamenljivog direktora ove institucije Ivana Tasovca. Šef dirigent orkestra Gabrijel Felc se zbog toga na samom početku koncerta obratio publici na srpskom jeziku i najavio da će umesto minuta ćutanja biti odsviran Valcer broj 2 Dmitrija Šostakoviča. Posle toga, ispred bine je iznešen transparent na kome je pisalo Beogradska filharmonija voli Tasu. Ovako nepretenciozno iskazivanje počasti Ivanu Tasovcu u potpunosti je bilo u duhu njegove ličnosti koja nije patila od formalizma. U nastavku, izvedena su dela Dmitrija Šostakoviča.
Simfonija broj 10 ovog kompozitora, jedinstvena je i za njegov opus i za žanr simfonije uopšte. Reč je o delu koje bi moglo da se okarakteriše i kao osobeno u tom smislu što gotovo da sumira razvoj žanra za koji su paradigme Betoven i Maler. Između ostalog i ovim ostvarenjem, kompozitor je samog sebe postavio kao najbitnijeg predstavnika simfonijske muzike XX veka. Simfonija obiluje detaljima i sadržinski je toliko bogata, da je zaista nezahvalno pisati o njoj a još veći izazov je pristupiti njenom izvođenju. Ukoliko bismo govorili o emotivnom sadržaju, interpretaciju Gabrijela Felca i Beogradske filharmonije mogli bismo da okarakterišemo kao burnu i napetu, ali ipak, svoje umeće on je pokazao upravo kroz kontrolisano upravljanje svim aspektima izraza, što se naročito pokazalo u spoljnim stavovima, prvom i četvrtom. To se odnosi na one dugačke segmente u kojima dolazi do postupnog nagomilavanja afekta kroz lagani pokret, koga je zapravo potrebno dovesti do momenta upčatljivih i prenaglašenih kulminacija, ali koje nikako ne bi smele da budu izveštačene. Ovaj bitan detalj svakako nije jedini, pa je tako efektni kratki Skerco zaista izveden na takav način da je prštao od zvuka i egzaltiranosti. Ono što je svakako najbitnije za interpretaciju jeste sviranje orkestra koje je dovedeno do zavidnog nivoa perfekcije. Tako bismo recimo mogli da istaknemo suptilno ostvaren balans između drvenih i limenih duvačkih instrumenata u momentima zajedničkog zvuka. Ne samo što između ove dve deonice u vertikalnom poretku nije bilo praznog prostora, već bismo to mogli da kažemo i za odnos između svih orkestarskih deonica.
Odnos između orkestra i soliste u koncertu za violončelo broj 1 Šostakoviča ostvaren je na takvom nivou, da su slušaoci mogli da se usredsrede na zvučnu celinu. Protočnost zvuka u vremenskom sledu dostignuta je tako da su smene orkestarskih i solističkih deonica delovale kao sažeti i snagom ispunjeni iskazi koji vremenom dobijaju sve veći intenzitet. Violončelista Johanes Mozer publici na koncertu Beogradske filharmonije pružio je izvanredno izvođenje tehnički neverovatno zahtevnog koncerta, čime je pokazao zbog čega važi za jednog od najpoznatijih svetskih umetnika na ovom instrumentu. Možda bi isuviše subjektivno bilo mišljenje po kome bismo temperament ovog umetnika mogli da uporedimo sa buntovničkim pogledom na svet koji je prirodan za mlađe generacije, tek, prkos i snaga Šostakovičeve muzike u Mozerovoj interpretaciji imala je nešto od večno mladog, revolucionarnog usmerenja koje bismo mogli da prepoznamo u različitim aspektima ljudskog izražavanja.
Senzibilitet Jozefa Mozera propušten kroz filter Šostakovičevskog svemira, doveo je do toga da je violončelista već od prvih taktova ove kompozicije uspeo publiku da uvuče u sopstveno poimanje ovog umetničkog dela. Kvalitet njegovog tona, naročito je dobro istaknut kroz prigušeni intenzitet lirike drugog stava, kao i u čuvenoj dugačkoj kadenci koja se od jednostavnog melodijskog kretanja razvija u zastrašujući krik kojim počinje poslednji četvrti stav. S jedne strane virtuozna i efektna, s druge strane interpretacija prepuna sadržaja, sve ovo je izazvalo oduševljene ovacije publike koja je u sviranju Johanesa Mozera prepoznala ono što odlikuje sve velike izvođače ‒ sposobnost momentalnog zadobijanja pažnje i transfer u vreme i prostor fikcije.
Posle prva dva koncerta Beogradske filharmonije u novoj sezoni, moglo bi se reći da je ovaj ansambl uspeo da dostigne zavidan nivo interpretacije za šta je svakako zaslužno bilo i angažovanje Ivana Tasovca, direktora ove institucije od 2001. godine, pa sa nekim prekidima, sve do njegove smrti. Zbog toga mu treba odati priznanje.
