Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Koncert Borisa Berezovskog u Ruskom domu, 7. IV 2023.
Jedna od osobina koja krasi velike umetnike jeste sposobnost da se sa detalja pažnja slušaoca usmeri na veće celine. U takvim interpretacijama, kao po nekoj metafizički ustrojenoj logici, pojedinačni gestovi se pretapaju i sklapaju u veliku neprekinutu celinu čije se vremensko-prostorne koordinate u tom momentu čine jedino logičnim. Upravo ovo bi mogao da bude glavni utisak posle klavirskog resitala Borisa Berezevskog, koji ne samo po ovom svojstvu, zaista jeste veliki umetnik. Posle nastupa u Ruskom domu koji se odigrao bez posebne najave i pred malobrojnom publikom, ostaće i legenda o tome kako je ovaj umetnik u Legatu Josipa Slavenskog gde je vežbao dan pred koncert, otkrio muziku našeg kompozitora i naprasno odlučio da na bis izvede njegova tri komada, Međimursku pesmu, Slavensku igru i Kolo.
Mnogo je već raspravljano o tome koja bi bila prava uloga izvođača i šta bi mogao da predstavlja lični pečat na već napisanu muziku. Ako se u obzir uzme interpretacija Berezovskog, onda je svaki njegov iskaz prepoznatljiv po neverovatnoj moći sintagmatskog spajanja koje muzičko vreme čini neprekinutim razvojnim tokom bez šavova. Tema sa varijacijama opus 19 broj 6 iz Šest komada za klavir Petra Iljiča Čajkovskog započela je temom koja priziva neka stara vremena i onu vrstu elegancije koju je kompozitor koristio u takozvanim „belim“ baletima. Njene transformacije odvijale su se u okviru prostora omeđenog jasno istaknutim basovim tonovima koji su u jednakoj meri bili pokretni kao i gornje deonice. Upravo je bas kod Berezovskog fascinantan jer iako tek ponekad može da bude eteričan, ova deonica zapravo uvek ima poseban volumen koji varira u zavisnosti od konteksta. Kroz izvođenje muzike Čajkovskog ovaj umetnik je zapravo pokazao modernost kompozitora koja za nekoga može da bude i iznenađujuća. Apsolutna pažnja pijaniste bila je usmerena prema uklapanju melodijskih ili pasažnih deonica u vertikalu u okviru koje ni u jednom momentu gornji glas nije posebno izdvojen a da pri tom on nije bio nadograđen različitim treperenjima, bočnim pokretima i svim onim što manje vešti umetnici tretiraju kao sporedne deonice.
U izvođenju 13 prelida iz opusa 32 i Sonate broj 2 u b molu opus 36 Sergeja Rahmanjinova, to je bilo još očiglednije. Na takav način, ovaj umetnik na svetlo dana izvlači modernu stranu muzike ruskog romantizma, izvanrednu ritmičku pregnantnost i pozadinski koloristički sklop, a koji je sasvim sigurno Igor Stravinski video u muzici Čajkovskog. Jedna vešta interpretacija ovog umetnika pokazala je da opozicija romantizam-modernizam i nije toliko isključiva koliko se to obično predstavlja.
Muzički prostor prelida i sonate Rahmanjinova svakako je mnogo širi nego kod Čajkovskog. U okviru toka nadograđenog fakturnim blještanjima, ukrštanjima deonica i melodijama koje su izbijale čak i iz akordskih pokreta, Berezovski je uspeo da ostvari neverovatno jedinstvo guste, a opet kristalno jasno predstavljene vertikale i pokretnog vertikalnog sklopa koji se kreće poput bujice izuzetnog intenziteta. Bez ikakve potrebe da fascinira slušaoce afektivnim potencijalom muzike Rahmanjinova, pijanista je uspeo da pokaže da klavirsku fakturu tretira toliko sugestivno da je sasvim moguće zamisliti je kao orkestar specifičnih svojstava i boja. Takav orkestar poseduje ogroman dijapazon zvuka, pa je tako lirika odsvirana mekano i prozračno, ali uvek uz izvestan deo mase koja je kao svojstvo kod njega potpuno jedinstvena pojava u odnosu na sve poznate savremene pijaniste. Na takav način, ovaj umetnik nas podstiče na preispitivanje sopstvenih gledišta koja su u vezi sa muzikom romantizma. Detalj u službi celine i pokret neometan nagomilavanjem posebno izdvojenih gestova, zapravo ukazuju na jednostavnost i izrazitu modernost, jer romantičarski artefakti deluju korigovani u odnosu na postojeće kanone i što je najvažnije, ovako iznešeni, oni su činjenice za sebe odvojene od istorijskog vremena. Ovim činom, Berezovski je ukazao na jednu prostu činjenicu: modernost je večna kategorija, ona u svim vremenima deluje inovativno, provokativno i kritički je nastrojena. U modernosti čini se, leži i suština interpretacije ovog pijaniste.
