Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Koncert Ive Pogorelića 18. XII 2017.
Pre samog koncerta Ive Pogorelića, autor ovog teksta trudio se da do njega dopre što je moguće manje informacija u vezi sa njegovim dolaskom u Beograd posle toliko godina. Postojala je želja da se interpretacija doživi na što neposredniji način, te bi tekst koji sledi, trebalo u stvari da predstavlja koliko-toliko objektivnu analizu tehničkih aspekata izvođaštva, ali ipak, uz nužno subjektivno tumačenje.
Pogorelićeva interpretacija Fantazije u c molu Mocarta K 475, ukazivala je na dekonstrukciju nekih od kanona vezanih ne toliko za izvođenje samog Mocarta, koliko za povezivanje tonova u melodijski sled u užem, i harmonskih fraza u ukupan iskaz u širem smislu. U izvođenju ovog dela, pijanista kao da je svakim dodirom prstiju po klavijaturi jedno kratko vreme, recimo najmanji delić sekunde, posvetio razmatranju pojedinačnog svojstva tona. Na to su ukazivali već početni tonovi Mocartove kompozicije, u izvesnom smislu razdvojeni po svojim osobinama, a s druge strane, kao da u svojoj ukupnosti, grade melodijsku celinu drugačijeg reda od onog na koji smo navikli da čujemo.
U takvoj tonskoj konstelaciji, Pogorelićevi intervalski i akordski dodiri dobili su posebno zvučanje. Čini se kao da je pijanista dugo pokušavao da dođe do zvuka koji bi jednom osvojen, progovorio jezikom Šturm und dranga koji ne potiče iz „bura i oluja“ vezanih za literarnost. I upravo po tome je Pogorelić poseban, i sa tog stanovišta, mogla bi da bude razumljiva navodna suzdržanost. U samoj svojoj suštini ona ne postoji – Pogorelićeva interpretacija jednostavno je oslobođena od naslaga deskripcije. Njeni jezički znakovi operišu unutar sistema koji je daleko od svakodnevne konvencionalne upotrebe, kakvi su recimo postali već odavno oveštali pijanistički kanoni.
Betovenova Sonata za klavir u f molu op. 57 broj 23 Apasionata (Appassionata), izvedena je uz mnogo neobičnih rešenja koja bi logičnim mogli da se učine ukoliko bismo zvuk mogli da zamislimo kao orkestarski. U tom smislu, povremeni prelasci uzburkane pratnje preko čistih melodijskih kontura, ukazuju na simfonijsko mešanje boja instrumentalnih deonica. Upravo u izvođenju Betovena, a naravno da je to slučaj i sa svim ostalim izvedenim kompozicijama, do izražaja je došla Pogorelićeva sonornost po kojoj je karakterističan od rane mladosti. Unutar ovako dobro postavljenog sistema, zvučni odnosi između basa i diskanta jasno su izraženi, uz savršeno upravljanje svim mogućim zvučnim promenama. U zvučnom univerzumu oslobođenom literarnosti, drama zaista postaje muzička drama, koral s početka drugog stava pretvara se u alikvotama preispunjeni muzički liturgijski obred, dok su lirske melodije očišćene do nivoa lakih pokreta „golicanja ušiju“ pretklasičnog perioda.
Simfonizacija klavirskog zvuka, pratila je i izvođenje dve romantičarske kompozicije, Tužnog valcera (Valse Triste) op. 44 Sibeliusa i Sonate op. 36 broj 2 u b molu Rahmanjinova. Interpretacija Sibeliusovog komada, ukazivala je na dekonstrukciju romantičarskog igračkog kanona, pretvorenog u meditativno razmatranje. U takvom činu, Pogorelić nije posezao za eventualnim ironičnim komentarima u vidu poigravanja sa trajanjima melodijskih fraza ili sa karikiranjima. Pijanista je otišao mnogo dalje od toga, te se svaka fraza ovog komada činila u potpunosti razdvojena od svih postojećih konvencija tumačenja muzičkog dela. Stekao sa slušni utisak da je prilikom izrade interpretacije, Pogorelić posebno zastajao na svakoj frazi razdvajajući je na sastavne delove – kao da je svaki ton morao dobro da odzvuči pre nego što je sastavljen u celinu. U tom smislu, izvođenje Sibeliusovog valcera delovalo je najekstremnije, te se čini da je umetnik u ovom činu prevazišao postupak re-kreacije partiture, približivši se tački u kojoj on sam nadilazi kompozitora.
Ovakvi utisci uvek su krajnje subjektivni kakvi i treba da budu, jer proizilaze iz neiskazivog jezika emocija, te bi za neko drugačije stanovište legalan argument bio da je Pogorelić Sibeliusa vratio samom sebi, kao što je to uradio kada je svojevremeno Bramsova intermeca tako suvereno počistio od svih naslaga lažne emocionalnosti. Već decenijama je naročito muzika Rahmanjinova vulgarizovana do nivoa najbanalnijih efekata, koji se obavezno podvode pod „raskošnu muzikalnost“. A raskošna muzikalnost sa sobom nosi ogromnu odgovornost, jer bi ona trebalo da se razvija i prema površinskim, ali i prema složenijim delovima unutrašnjeg bića.
Tako je i Sonata u b molu ovog kompozitora bila lišena besmislenih rubata i skandirajućih vrhunaca. Pojedini udari su zbog toga zvučali kao modernistički signali, što retko da bi moglo da se čuje u interpretacijima drugih pijanista. Uzvišeno stanje duha vodilo je u kontemplaciju, naročito u izvođenju drugog stava. Ovaj primer naročito je istaknut zbog jednog, čisto romantičarskog ideala ostvarenog u njemu, iako bi površni posmatrač Pogorelićevu intepretaciju mogao da nazove antiromantičnom. Forma čiste religioznosti neobjašnjive rečima i dostupne jedino čulima, dostignuta je upravo kroz proces čišćenja. Složeni pasaži, dinamički vrhunci, virtuoznost kao takva – sve te divne vratolomije delovale su kao logične celine jedne rastavljene konstrukcije pažljivo sklopljene u formalne obrasce, koje bi posebno vredelo proučiti upravo iz aspekta interpretacije Ive Pogorelića. Romantizam koji je na osoben način vraćen sebi, a ne dekonstruisani postmodernistički romantizam, tako nekako su piscu ovih redova delovala i na bis odsvirana dva komada, Muzički momenat broj 5 Rahmanjinova i Nokturno u E-duru Šopena.
Pronaći osobeni jezik san je svakog umetnika, a interpretatori imaju i taj nezahvalni zadatak da osim što prenose već kreirano, moraju u okviru toga da ostvare i sopstvenu kreaciju. Pogorelić je jedan od retkih koji poseduje moć i integritet za dostizanje tačaka interpretacije u kojima se lično i kompozitorovo spajaju u originalnu kreaciju. Na prvom mestu kreator, a zatim i tumač, Pogorelić deluje kao avangardni revolucionar u borbi protiv konzumerskih potrošačkih naslaga kojima muzički izvođači najraznovrsnijih žanrova pokušavaju da zadovolje publiku. Pojedinac naspram mase, arhetip je koji se ponavlja već vekovima, a takvo teško breme na sebe je očigledno preuzeo i Pogorelić.
Zbog toga on nije umetnik tipičan za ovo vreme, kao što ne bi bio tipičan ni u bilo kom drugom periodu. Njegove osobine kao heroja tiču se bezvremenog, jer se smrtnicima zaista čini da je kroz sviranje uspeo da ovlada univerzalnim jezikom duha. A kada smo kod duha, eto nas dakle i u romantizmu, ali ne u onom salonskom, zašećerenom i milozvučnom, već u onom u kojem se muzika smatrala jezikom najbližem istinskoj prirodi unutrašnjeg dela bića.
