Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Klavirski duo Koročkin-Šoenhage, 11. IX 2022.
Kada su koncerti klavirskih dua u pitanju, verovatno da jedan od najvećih izazova za izvođače predstavlja kako osmisliti adekvatan program, jer postoji nekolicina dela posvećena ovom sastavu koja se na koncertnim podijumima neprestano ponavljaju. Literatura za klavirski duo upravo je ovih dana obogaćena kompozicijom Đuska Nataše Bogojević. Premijerno su je izveli Tamara Koročkin i Andreas Šoenhage na promenadnom koncertu u Kolarčevoj zadužbini. I ne samo to, ovo dvoje umetnika potrudili su se da publici predstave inovativan program, od kojih je jedino delo koje se često nalazi na repertoaru ovakvih ansambala bila Sonata u B duru za četiri ruke K 358 Volfganga Amadeusa Mocarta. I to sa razlogom, kao što ćemo videti.
Mocartova sonata bila je ujedno i prvo delo na repertoaru klavirskog dua Koročkin-Šoenhage i ono što je najupečatljivije bilo u njenom izvođenju jeste činjenica da je u potpunosti istaknut koncetantni karakter ove kompozicije. U interpretaciji ovog bračnog para koji zajedno nastupa već trideset godina sasvim je očigledna usklađenost, pa su pasažna kretanja delovala briljantno.
Austrijski kompozitor i violista Pol Valter Furst, koji je između ostalog u drugoj polovini XX veka svirao u Bečkoj i Minhenskoj filharmoniji, verovatno da je zbog prirode svog posla upio sva muzička iskustva koja je kasnije primenjivao u komponovanju. Bar takav je slučaj sa Sonatinom opus 6 za četiri ruke, stilskim kolažom koji počinje briljantnom temom na način Mocarta. Sva stilska ukazivanja kompozitor je podvrgnuo parodiji, pa tako podrugljivi efekat izaziva umetanje citata iz opere Karmen, u inače prenapregnutom četvrtom stavu prepunom pasažnih kretanja. I Mocartova i Furstova sonata izvedeni su uz brze oslobođene pokrete, ali i uz uobličavanje lirskih melodija koje u prvom slučaju zvuče uzvišeno, a u drugom začinjene dozom satirične romantičarske slatkoće.
Sviranje dua Koročkin-Šoenhage krasi dobar balans između deonica koji je konstantan. Možda je najbolji primer za to kompozicija Antifon Svetislava Božića čija faktura je nešto gušća, pa je za njeno izvođenje bitna vertikalna postavka sa jasno izdvojenim pojedinačnim deonicama. Zasićenje zvukom moglo bi da u slučaju ovog dela za slušaoce predstavlja opterećenje, ali su u tom smislu, članovi ovog dua ipak uspeli da izdvoje ono što je njen najveći kvalitet, a to je igrački štimung i tema uklopljena u različite zvukovne konstelacije.
Savremeni nemački kompozitor rođen pedesetih godina XX veka Hans Jirgen fon Bose, u kompoziciji Origami, dve epizode za klavir u četiri ruke, muzičko vreme tretira na način filmskog vremena, odnosno, stekao se utisak kao da sve vreme prisustvujemo naglim rezovima i smenjivanju različitih situacija. Najveći problem sa izvođenjima ovakvih minijatura predstavlja formalno uobličavanje, pa je celokupna interpretacija delovala kao neprimetno klizanje iz jedne situacija u drugu, čime je ovaj kolaž dobio svoj puni smisao.
Kao završna numera na koncertu klavirskog dua Koročkin-Šoenhage premijerno je izvedena kompozicija Đuska Nataše Bogojević u kojoj dolazi do spajanja zvuka srpskog kola i rokenrola. Inventivno postavljena formalna koncepcija osmišljena je tako da posle duhovitog uvoda slušaoci bivaju uvučeni u svet groteske, cirkuske parade izvedene uz salve smeha i uz naglašeni plesni ritam koji dovodi do ekstaze. Uvodni taktovi zamišljeni su tako da jedan izvođač svira po žicama dok drugi ritmički odgovara na dirkama, što ritmički nije baš najjasnije bilo predstavljeno. Ipak, urnebesno zabavan ples prikazan je u punom sjaju, pa je vrsna tehnika i lakoća interpretacije publiku sa pravom ostavila bez daha.
Iako već trideset godina muziciraju zajedno, ovaj bračni par koji živi i radi u Kelnu nije moguće često čuti na koncertnim podijumima kod nas. U pitanju su muzički profesionalci koji odlično vladaju instrumentima i kao što je već rečeno, očigledno je da u vezi sa programom razmišljaju i o inovacijama. Odabrane kompozicije bile su umetnički relevantne a program je dobio na kvalitetu zbog postavljene opozicije između duhovitih muzičkih iskaza Mocarta, Fursta i Bogojevićeve i ozbiljnih karaktera Božića i Bosea. Naravno, uslov bez koga se ne može jeste dobra interpretacija, a toga na koncertu ovog dua nije nedostajalo.
