Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Koncert Vuka Božilovića i Sandre Belić, Ljiljane Vukelje i Olivere Radmanović na 11. Šopen festu
Vuk Božilović je jedan od najistaknutijih pijanista mlađe generacije. Najveća vrlina njegovog sviranja predstavlja izuzetno oblikovan ton kojim pleni svaka interpretacija ovog umetnika. Tako je bilo i na poslednjem Božilovićevom nastupu u okviru 11. Šopen festa u prostoru Kripte crkve Svetog Marka koji akustički nije loš, ali ipak nije u potpunosti zadovoljavajući prostor za resitale i koncerte kamerne muzike. Na programu koncerta našle su se Partita broj 1 u B duru Johana Sebastijana Baha, Sonata broj 30 op. 109 u Es duru Ludviga van Betovena i Balada op. 23 broj 1 u g molu Frederika Šopena, dok je na bis izveden Nokturno broj 20 u cis molu iz posthumnog opusa kompozitora kome je festival i posvećen.
Svaka od pojedinačnih numera Bahove partite kod Božilovića je predstavljala celinu u okviru kojih su fraze igračke muzike ili motorični pasaži brzih stavova ukazivali na logično izvajane forme. Pomenuta logika najpre bi se ticala činjenice da su povezivanja pojedinačnih tonova izvedena bez mnogo mešanja zvuka, odnosno, uz krajnje diskretno korišćenje desnog pedala. S druge strane, Bahovo delo je zaista imalo kvalitet klavirske a ne čembalističke interpretacije, pa su tako upečatljivo zvučali diskretno podvučeni trileri stava Sarabanda, ili, s druge strane, postupna nadograđivanja melodijskih pasaža uz krajnje diskretna pojačavanja ili smanjivanja dinamičkih odnosa.
Istu vrstu neusiljenosti i uzvišene lakoće, Božilović je u mnogo širim okvirima ostvario u interpretaciji Betovenove sonate opus 109. Vođenje glavne melodijske linije u ovom delu nije predstavljalo tek puko postavljanje pevanog glasa iznad pratnje, već je ukazivalo na takve odnose izmeću deonica u kojima blještavi prateći glasovi postaju neodvojivi deo složeno koncipiranih melodijskih kretanja. U Božilovićevoj interpretaciji, ceo muzički pokret je zapravo melodija i to je najveća vrednost njegovog pristupa Betovenu. U svoj toj lakoći, mogli smo na primer u drugom stavu, da se podsetimo ranog Hajdna i igračkog štimunga prve polovine XVIII veka kombinovanog sa polifonom tehnikom, briljantnim stilom i sa osećajnošću, što su sve značenjski segmenti koje je u neprekinutom nizu i bez veštačkih podvlačenja ovaj pijanista izvukao na površinu.
Svi Božilovićevi kvaliteti do izražaja su došli u izvođenju Šopenove Balade broj 1 u kojoj se pokazao kao zreo izvođač kadar da melodijska vođenja preusmeri ka naglašenom podvlačenju lirike, ali bez jeftinih sentimentalnih dodataka. Sviranje ovog pijaniste visoko je estetizovano, pristup instrumentu suptilan, pa su i svi melodijsko-harmonski pokreti u njegovoj interpretaciji lako pokretljivi i krajnje sugestivni. I najzad, kvalitet i boja tona kod Božilovića predstavljaju kvalitet koji ga čini sasvim osobenim umetnikom.
Na drugom koncertu u Kripti crkve Svetog Marka nastupile su violončelistkinja Sandra Belić i pijanistkinje Ljiljana Vukelja i Olivera Radmanović, dok je na programu bila kamerna muzika Frederika Šopena. U izvođenju klavirskog dua Radmanović-Vukelja, mogli smo da čujemo retko izvođene varijacije u D duru iz posthumnog Šopenovog opusa. Dobro usklađene pijanistkinje, prikazale su publici manje poznato delo autora koje u suštini ukazuje na smenu briljantnih, igračkih i lirskih varijacija usmerenih ka tome da istaknu same izvođače. Nastup dve pijanistkinje delovao je atraktivno i stilski adekvatno, pa smo lako mogli da zamislimo njihovo sviranje u okruženju salona uređenog u stilu bidermajera.
Izvođenja Šopenove muzike za violončelo i klavir pripalo je duetu Belić-Vukelja i na programu su se našli aranžmani klavirskih prelida u cis molu i A duru, Nokturno u Es duru, Sonata za violončelo i klavir i najzad, na bis izveden prelid u e molu. Naročito upečatljivo je delovala interpretacija sonate, koja u prvom i u poslednjem stavu donosi gusta fakturna tkanja i snažno akcentovanu melodiju violončela. Odnosi između deonica dva instrumenta bili su usklađeni, a moglo bi da se kaže i da je robustnost kojom je izveden Skerco sonate, ukazivao na hrabar pristup u kome snažno podvlačenje karaktera nije ugrozilo ritmičku preciznost interpretatora. Lagani lirski stav je poput i ostalih komada izvedenih na koncertu doneo mirno iznošenje kantabilnih melodijskih fraza u kombinaciji sa pokretima klavira, što u krajnjoj instanci govori o dvoje dobro usklađenih muzičara.
