Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Korobejnikov sa Beogradskom filharmonijom, 14. I 2022.
Program koncerta Beogradske filharmonije mogao bi da se okarakteriše kao prijemčiv, iako na repertoaru nisu bili takozvani hitovi klasične muzike. Simfonijska poema Ostrvo smrti Sergeja Rahmanjinova i Simfonija broj 1 u e molu Jana Sibelijusa dela su poznih romantičara nastala na prelazu iz XIX u XX vek, a zajednički su im ogromni zvučni intenzitet sproveden kroz talasasta kretanja, što kod slušaoca može da izazove snažan emocionalni odgovor. Pored sjajnog mladog španskog dirigenta Džaume Santonje, publika je mogla da sluša i jednog od najperspektivnijih pijanista mlađe generacije. U pitanju je Andrej Korobejnikov, umetnik koji se beogradskoj publici nedavno predstavio klavirskim resitalom. Ovog puta, izveo je Klavirski koncert broj 1 Dmitrija Šostakoviča, kompoziciju koja spada u red „lakših“ njegovih dela, svojevrsnih stilskih vežbi kakve su recimo Gudački kvartet broj 1 ili Simfonija broj 9.
Zajedničko u izvođenju simfonijske poeme Rahmanjinova i simfonije Sibelijusa jeste čista zvučna slika gustih orkestarskih slojeva. U ukupnoj vertikalnoj postavci zvuka, jasno su se razaznavale pojedinačne orkestarske deonice, između kojih je ostajalo taman toliko prostora da ovakva naslojavanja ipak, ne bi mogla da se dožive kao prenatrpana. U izvođenju Simfonije broj 1 Sibelijusa veoma bitno je da se pojedinačne deonice brzo smenjuju jedna za drugom, čime se stvara utisak kretanja kroz koje često dolazi do promene kvaliteta zvuka. Ovako spojene tačke muzici ovog kompozitora daju značajnu modernističku crtu. Takav postupak naročito je upečatljiv u epizodama koje su u sporijim tempima. U njima su pauze tačke privremenog razdvajanja i odmerene su na takav način da prethodni tok dobija ulogu emocionalnog označitelja kao jedne od faze uzdizanja afekta. U slučajevima vertikalnog i horizontalnog naslojavanja i kod Rahmanjinova i kod Sibelijusa, dirigent Džaume Santonja je uspeo da stvori nerazdvojive celine, pa bismo mogli da zaključimo da u interpretaciji ovih dela nije bilo mesta za interpretativne nelogičnosti. Kamerne epizode Sibelijusove simfonije, česti odseci u kojima je zvuk sveden na jednu deonicu, sve to govori o dobro uvežbanom orkestru Beogradske filharmonije sa kojim je dirigent Santonja mogao da gradi upečatljive epizode u okviru kojih je smena podizanja i opuštanja emocionalne napetosti govorila o dobro izgrađenoj interpretativnoj koncepciji.
Nastup pijaniste Andreja Korobejnikova koji je izveo Klavirski koncert broj 1 Dmitrija Šostakoviča, predstavljao je najspektakularniji deo poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije. U pitanju je tipičan predstavnik ruske pijanističke škole novog vremena. Osim što su karakteri kod njega nedvosmisleno jasni, izvrsna tehnika Korobejnikova ne samo što je briljantna, već je i dovedena do takvog nivoa perfekcije da u njegovom sviranju nema prostora za ritmičke nedoumice ili za pogrešno interpretiran notni tekst. Brzi pasaži prvog stava koncerta, donekle ukazuju na briljantnost koja se zahtevala od čembalista i pijanista XVIII veka. Naime, lestvična kretanja u svim smerovima sa modernim dodatkom ritmičkih modela tipičnih za samog Šostakoviča, izvedeni su sa krajnjom preciznošću. Tipično šostakovičevska groteska na samom kraju koncerta dovedena je do vrhunca, pa sa završnim tonom postaje jasno kako su i pijanista i dirigent zapravo postupno uzdizali osećanje iščekivanja sve do konačnog, snažnog završetka. Drugi stav koncerta predstavlja stilsku imitaciju Rahmanjinova u kojoj kompozitor nije ostvario niti jednu modernističku intervenciju. Korobejnikov je ovaj stav u najvećoj mogućoj meri lišio sentimentalnog, iako bi molska melodija mogla da navede pijanistu na lični gest koji bi ukazivao na romantičarski manir. Pijanista je ovaj stav izveo u gotovo jednakoj tihoj dinamici, insistirajući na mekanom, gotovo eteričnom zvuku. I najzad, ritmički treći stav u kome se naročito iskazala sekcija udaraljki, doneo je vatromet duhovitih i parodijskih gestova, koje je Korobejnikov interpretirao sipajući ih „iz rukava“. Lakoća pokreta i snažna karakterizacija svakog segmenta muzike Šostakoviča, govorile su o izuzetnoj elokvenciji pijaniste koji sa razlogom oduševljava publiku širom sveta.
