Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kritika koncerta Beogradske filharmonije, Behzod Abduraimov, Džon Akselrod, 24. IX 2021.
Otvaranje ovogodišnje koncertne sezone Beogradske filharmonije proteklo je u znaku ruske muzike i dvojice izuzetnih umetnika, dirigenta Džona Akselroda i pijniste Behzoda Abduraimova. Novina je i to što se orkestar iz sale Beogradse filharmonije u kojoj je nastupao u prošloj sezoni vratio u veliku salu Kolarčeve zadužbine. Puni orkestarski zvuk i kvaliteti našeg ansambla u ovoj većoj sali svakako su vidljiviji, a program koji je izveden, Svečana uvertira Dmitrija Šostkoviča, Klavirski koncert broj 2 Sergeja Prokofjeva i Simfonija broj 4 Petra Iljiča Čajkovskog, svakako zahteva prostor u kome bi kompleksna orkestracija sva tri dela došla do izražaja.
Američki dirigent Džon Akselrod jedan je od vodećih imena današnjice, umetnik koga traže veliki svetski orkestri. Kontakt koji dirigent ostvaruje sa ansamblom moguće je u nekim prilikama osetiti i posle prvih taktova kompozicije koja se izvodi, a tako je bilo već u intoniranju himne Republike Srbije posle koje je sledio vatromet boja u Šostakovičevoj uvertiri. Mnoštvo fanfarnih epizoda, prenaglašena upotreba limenih i drvačkih instrumenata uz njihov virtupzni tretman, ritmički upečatljive deonice ne samo udaraljki već i svih ostalih instrumenata velikog simfonijskog orkestra i slivene deonice instrumentalnih grupa, sve to je uticalo na stvaranje celine za koju bismo mogli da upotrebimo frazu kako je izvedena „u jednom dahu“. Slično bi moglo da se kaže i za izvođenje finala Simfonije broj 4 Čajkovskog u čijoj interpretaciji je sasvim lako mogao da se prati rad sa ruskom narodnom pesmom koja se prelivala iz deonice u deonicu i čije transformacije su dovele do trijumfalnog završetka simfonije. Akselrod je dirigent smirenih pokreta čije telo pretežno miruje, tako da muzičari zaista mogu da budu skoncentrisani na znakove ruke koja u njegovom slučaju emituje bogatstvo muzičkog sadržaja. Ono što je očigledno bilo u izvođenju simfonije Čajkovskog, jeste činjenica da su melodijsko-ritmička slivanja orkestra vodila ka takvom povezivanju deonica u kome nije bilo praznog prostora u vidu sitnih prekida, pa je tako i najsenzitivniji slušalac mogao da se prepusti naraciji ovog dela. Mogli bismo da kažemo i da je izuzetno obiman prvi stav simfonije bio izgrađen kao neprekinuta razvojna forma, iako je sastavljen od mnoštva kontrastnih epizoda. Isto bi moglo da se kaže i za izvođenje svih ostalih stavova ovog dela.
Ovako dobar nastup našeg orkestra upotpunilo je spektakulrano izvođenje Koncerta za klavir i orkestar broj 2 Prokofjeva koje je pripalo uzbekistanskom pijanisti Behzodu Abduraimovu. Rođen je u Taškentu 1990. godine i klavir je učio kod čuvenog pedagoga Tamare Popović. Svojim sviranjem pokazao je mnogo toga na šta smo navikli kod ruskih pijanista, a to su vrhunski izgrađena tehnika i emocionalnost koja je u njegovom slučaju strogo kontrolisana i ne prelazi okvire banalnog. U smislu saradnje sa orkestrom i dirigentom Džonom Akselrodom, Abduraimov je klavirskom deonicom činio nerazdvojivu celinu u okviru koje su iznešene četiri neprekinute, razvojne forme karakterno uobličene do krajnjih granica. U izvođenju prvog stava, mogli smo da pratimo igru između ozbiljnog i banalno patetičnog za koju je pijanista pokazao izuzetnu dozu suptilnosti. Sve te smene karaktera koje su se odvijale kroz stavove bile su praćene nekom vrstom igre, pa smo tako mogli da osetimo prelaze iz lepršave virtuoznosti lišene značenja u njeno karikiranje, da pratimo odzvuke akordskih udara iz kojih izbija ironija i da konačno, doživimo kako lirika finalnog stava, strpljivo vođena do prenaglašenog zvuka trijumfa biva pretvorena u sopstvenu parodiju. Dugačka pasažna kretanja gotovo svih stavova izvedena su bez popuštanja tempa, uz konstantno održavanje napetosti i uz čujnost svakog tona. Vrlina upečatljive karakterizacije koja odlikuje Abduraimova pokazana je i u jednoj maloj crtici, na bis izvedenom Prelidu u e molu Frederika Šopena sa akordskom pratnjom kojoj je ovaj pijanista podario dozu ekspresije tačno u onoj meri u kojoj ovaj lirski komad biva zatamnjen prigušenim dramskim krikom. U slučaju koncerta Prokofjeva ovakva vrsta naglašenosti dovedena je do krajnjeg stepena pa bismo zbog svega navedenog, ovu interpretaciju mogli da okarakterišemo kao izuzetnu.
