Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kritika resitala Dmitrija Aleksejeva, 8. IV 2022.
Poslednji koncert u ovogodišnjoj Steinway sezoni bio je rezervisan za ruskog pijanistu Dmitrija Aleksejeva. U pitanju je umetnik iz generacije Micuko Učide i Andraša Šifa, ispred kojih je bio na međunarodnom takmičenju pijanista u Lidsu 1975. godine kao prvi pobednik koji dolazi iz Sovjetskog Saveza. Jedan od velikih pijanista druge polovine XX veka, Aleksejev nas je podsetio na neka od interpretativnih načela tog perioda.
Nesebično se predati publici jedan je od imperativa za izvođača i bilo bi nepravedno reći da muzičari danas to ne rade. Ipak, primetno je da su današnji pijanisti nivo perfekcije doveli do maksimuma i da više nego ikada, imamo mnoštvo tehnički gotovo savršenih umetnika, koji s druge strane, manje više uglavnom liče jedni na druge. Sve izrečeno trebalo bi uzeti sa izvesnom dozom rezerve jer je bilo koji vid generalizacije nepravedan, ali je činjenica da u epohi u kojoj je svaki vid ljudske delatnosti označen kao tržišna vrednost, postoji hiperprodukcija pijanista. Generacija Aleksejeva, Šifa i Učide, nastavila je onim stazama kojima su se kretali velikani pijanističke scene poput Rihtera i Horovica, svaki od njih na svoj način dosegnuvši visok interpretativni nivo. Što se Aleksejeva konkretno tiče, izvođaštvu ovaj pijanista prilazi neposredno i bez ikakve distance, što je tipično za rusku pijanističku školu.
Naročito u izvođenju Sonate broj 3 u f molu op. 5 Johanesa Bramsa, on je pokazao da se ne libi rizika sviranja pogrešnih nota koje su posledica snažnog i robusnog pristupa delu. Pogrešne note su naročito mogle da se primete u izvođenju prvog stava, ali je s druge strane, snažna drama odzvanjala kroz gotovo orkestarski tretman instrumenta. Bramsova orkestracija klavirske fakture, poput simfonijske nije mnogo koloritna, već je potencijal pokretanja sadržaja zasnovan na akcentuaciji koja je kod Aleksejeva izrazito snažna. Razvojni potencijal pokretnih polifonih deonica u finalu sonate, prikazan je kroz maestralnu tehniku koja je pijanisti omogućila poigravanje sa fakturnim slojevima koje je zaista delovalo impresivno.
U izvođenju Fantazije u C duru Šumana, pocrtavanje gustih fakturnih slojeva bilo je izrazito, karakteri su podvučeni snažno, prikazano je odlično vladanje veštinom akcentuacije, dok je instrument zvučao poput snažno intoniranog orkestra iz koga su brujale sopranske i basove alikvote. Izuzetnu tehniku sviranja Aleksejev je pokazao u mnogim segmentima, a ono što fascinira jeste intenzitet dobro uobličenog tona. Samim tim, činjenica da li je neki akord odsviran tačno ili ne, zaista je u drugom planu.
Što se sviranja ovog pijaniste tiče, posebno bi trebalo da se istakne religijsko-lirska sfera sadržaja prikazana u koralnim preludijumima op. 122 broj 6 i 10 Johanesa Bramsa odsviranom pre sonate i u koralnom prelidujumu broj 8 izvedenom pre Šumanove fantazije. Ovaj vid sadržaja iskazan je i u drugom i četvrtom stavu sonate, kao i u završnoj apoteozi fantazije. Melodije koje su u slučaju Bramsa često pratili koralni odzvuci, zaista su delovale poput religioznih mističnih pesama prenešenih iz prostora idile. Sloj koralnih akordskih pokreta koji ukazuju na himnu i vodeća melodija, izvedeni su u zanosu u kome je prikazana uzvišena estetika, bez veštačkih dodataka koji bi ionako zasićenom tonu samo smetali. Mirno vođene sopranske melodije uz razlaganje akorada koje u bukvalnom smislu podseća na uzdizanje duše, na samom kraju Šumanove fantazije odsvirane su u mističnom tonu. Ovakav pristup mogao bi slušaoce da zainteresuje i da čuju Aleksejevo izdanje na kome se nalaze sve sonate Aleksandra Skrjabina iz 2012. godine.
U avgustu ove godine, Dmitrij Aleksejev će napuniti sedamdeset i pet godina. U tom životnom dobu pijanisti uglavnom ne nastupaju ili barem ne biraju zahtevne programe resitala poput ovog na kome se predstavio beogradskoj publici. Količina prikazanog sadržaja ukazuje na čitav jedan značenjski kosmos koji ovaj umetnik u svojoj paleti poseduje. Takav pristup ukazuje na zvezdane trenutke pijanizma XX veka, na vreme u kome je tehnička superiornost podrazumevala i suvereno vladanje umetnosti tumačenja. Bilo je to vreme u kome je još uvek mogla da se potkrade subverzivna aktivnost umetničke slobode usmerena protiv zakona tržišta. Takvom svetu pripada i Dmitrij Aleksejev, jedan od istinski reprezentativnih izdanaka ruske pijanističke škole.
