Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Letnji koncert Beogradske filharmonije (11. VI 2021.)
Sudeći po izboru repertoara, poslednji koncert Beogradske filharmonije ukazivao je na atmosferu leta i boravka u prirodi. Nokturno za duvački ansambl Feliksa Mendelsona, Koncert za klarinet i orkestar Volfganga Amadeusa Mocarta i Serenada broj 2 Johanesa Bramsa, sve su to kompozicije koje u sebi nose štimung koncerata na otvorenom i neobaveznog ćaskanja koje bi kao pratnja dobro pristajalo ovoj muzici. U svim navedenim kompozicijama, bez obzira na vreme njihovog nastanka, oseća se duh serenada i divertimenta XVIII veka, duh popularnih melodija narodnog porekla u kojima mogu da se nazru lovački i pastoralni motivi.
Na početku koncerta izveden je Mendelsonov Nokturno pisan za jedanaest duvačkih instrumenata, flautu, dve oboe, dva klarineta, dva fagota, dve horne, trubu i bas hornu. Ovaj kratki komad donosi smenu melanholično intonirane lirike sa lovačko-vojničkim fanfarnim pasažima koji su u izvođenju ansambla Beogradske filharmonije zvučali sliveno i ritmički precizno. Dirigent Danijel Rajskin dobro je istakao ove dve kontrastne epizode, jer tempo lirike nije bio previše spor, dok je brza epizoda zvučala odsečno i britko. Duvački ansambl našeg orkestra, već dugo vremena unazad poseduje kvalitet koji je na najbolji mogući način iskazan u instrumentalnim kompozicijama ranog romantizma. Tako je bilo i u ovom slučaju, kada smo duvačku deonicu mogli da čujemo izdvojenu, bez ostatka orkestra.
Bez aktivnog učešća ansambla drvenih i limenih duvačkih instrumenata, teško bi bilo zamisliti interpretaciju Serenade broj 2 u A duru Johanesa Bramsa. Ne bi li na što verniji način prikazao štimung serenada XVIII veka, kompozitor je u prvi plan istakao duvačke instrumente na takav način što je gudački orkestar lišio violina. Pikolo flauta, dve flaute, dve oboe, dva klarineta, dva fagota i dve horne u orkestracionom smislu tretirani su tako da su sa ostatkom gudačkog ansambla popunjavali zvučni prostor u kome su veoma često, duvački instrumenti svojim zvučanjima stajali iznad ostatka ansambla. Orkestar Beogradske filharmonije predvođen dirigentom Danijelom Rajskinom ostvario je niz prefinjeno izvedenih prepleta različitih orkestracionih deonica, čime su ujedno doprineli stvaranju prozračne, čiste zvučne slike. Pet stavova ove kompozicije uglavnom nose igračke karaktere, što govore i nazivi nekih od stavova poput Quasi Menuetto i Rondo koji ukazuju na rani klasicizam, dok Scherzo u sebi poseduje radost koja može da se čuje u Simfonijama broj 7 ili 8 Ludviga van Betovena. Središnji stav ove kompozicije Adagio non troppo, u Rajskinovom izvođenju zaista i nije bio preterano spor, a osim što je ispoštovao kompozitorovu instrukciju u vezi sa tempom, ovaj dirigent je uspeo da izgradi slivenost pokreta uz mnoštvo malih vrhunaca i uz zaista suptilno izgrađena dijalogiziranja različitih orkestarskih deonica. Za razliku od već pomenutih igračkih stavova ozbiljna Bramsova lirika i melanholični, diskretno naznačeni ples prvog stava Allegro moderato, bili su karakteri kroz koje je orkestar Beogradske filharmonije u punoj meri mogao da pokaže potencijale gradnje prozračne zvučnosti, kroz koju su mogli da se čuju dobro odsvirana sola i nastupi pojedinačnih deonica. Brži igrački stavovi takođe su imali jasno izražene karaktere, uz neke blistave epizode koje su kroz solističke nastupe ostvarili članovi duvačkog ansambla.
Uz Mendelsonov Nokturno i Bramsovu Serenadu broj 2, dela za koja smo već istakli da u sebi nose naglašeno potenciranje zvuka duvačkih instrumenata, igrački senzibilitet i pastoralni ugođaj, sasvim logičan izbor na repertoaru bio je i Koncert za klarinet i orkestar u A duru K 622. U ulozi soliste našao se Veljko Klenkovski. Njegovo izvođenje, prisutnu publiku dovelo je do oduševljenja. Koncert koji se nalazi na repertoaru svakog klarinetiste koji drži do sebe, u interpretaciji ovog umetnika izveden je tako lako i sliveno da ni najkompetentnijem slušaocu ne bi na pamet palo da prati i razdvaja delove formi ovog trostavačnog koncerta. Sva pažnja bila je koncentrisana na neprekinuti pokret, kretanja od i ka, pa je tako i sam izvođač uspeo da večitu usmerenost pažnje slušaoca ka prepoznavanju tema, preusmeri ka praćenju spretno izvedenih pasaža, ka sopstvenoj zadivljujućoj sposobnosti da strpljivo gradi melodijska tkanja, da se zavisno od konteksta istakne ili povuče. Očigledno je i da orkestar Beogradske filharmonije posebno nadahnuće sviranja poseduje onda kada je solista njihov član. Zvuk klarineta bio je mekan i suptilno obrađen, dok je energija koja je strujala kroz ovo izvođenje bila takva da je ushićenje nužno bilo prenešeno i na same slušaoce.
I na kraju, trebalo bi reći da je orkestar Beogradske filharmonije na čelu sa Danijelom Rajskinom pokazao zavidan nivo uvežbanosti. Poneki pogrešan ton više je ukazivao na sve čari izvođenja muzike uživo, nego što je govorio o lošim navikama muzičara ovog ansambla. Trebalo bi pohvaliti i dobro osmišljenu programsku koncepciju, što govori o tome da ljudi koji rade na pripremi koncerata ove kuće, profesionalno obavljaju svoj deo posla.
