Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
LP duo, Sandra i Jerun van Vejn − Canto ostinato Simeona ten Holta, 30. V 2024.
Spektakularan koncert klavirskog sastava LP duo koji sačinjavaju Sonja Lončar i Andy Pavlov alias Andrija Pavlović i klavirskog dua holandskih muzičara Sandre i Jeruna van Vejna, bio je prilika i za one koje nisu naklonjeni muzičkom minimalizmu, da čuju kako zaista treba da se interpretira muzika koja pripada pomenutom pravcu. Na repertoaru se našla jedna jedina kompozicija čije izvođenje je trajalo oko sat i petnaest minuta – u pitanju je Canto ostinato Simeona ten Holta, koju smo slušali u verziji za dva akustična i dva Duality hibridna klavira. Napisana je 1979. godine i u krugovima ljubitelja minimalizma stekla je veliku popularnost.
Canto ostinato Simeona ten Holta se sastoji od stotinu šest ćelija koje je kompozitor nazvao „sekcijama“ i mogu da se ponove jednom ili više puta, zavisno od volje izvođača. Slobodan je i izbor instrumentalnog sastava, pa je tako recimo, delo premijerno izvedeno na tri klavira i električnim orguljama. S obzirom na činjenicu da je koncert deo međunarodne konferencije Minimalistička prožimanja koja se istovremeno održava u Beogradu, izbor repertoara je sasvim logičan i zapravo je predstavljao jedinstvenu priliku da se jedno od najznačajnijih minimalističkih ostvarenja čuje uživo.
U rukama vrhunskih izvođača, Holtov Canto ostinato pružio je zadovoljstvo otkrivanja neobično koncipiranog kolorizma koji je proizašao iz maksimalno dobro iskorišćenih mogućnosti instrumenata. Ritmički perfektno odsvirane „ćelije“ ili ponavljajuće fraze, održavale su stabilnu podlogu za različita treperenja visokih tonova. Uz pomoć hibridnih klavira, stvoren je akustični kaleidoskop sastavljen od odzvuka, alikvota, treperenja. U celokupnoj interpretaciji fascinira činjenica da se ni u jednom deliću sekunde nije odstupilo od pravilnog metra, niti je dolazilo do najmanjeg kolebanja kvaliteta zvuka.
Poseban segment izvođenja ticao bi se „prelivanja“ ili povezivanja dužih blokova sastavljenih od variranih ćelija. Svaka njihova promena bila je usklađena sa psihologijom slušaoca koji je vrlo brzo mogao da utone u neku vrstu transa, ili makar opijenosti prijatnim akordskim sklopovima i vibrirajućim sopranima. Tako su ovi prelazi delovali kao svojevrsni mostovi koji su vodili ka još jednom uzdizanju naročitih unutrašnjih duševnih frekvencija, obojenih katarzom.
Sve navedeno potpomogao je i izvrstan rad tehničara koji su dobro ozvučili instrumente, pa su tako i akustičke mogućnosti Velike sale Kolarčeve zadužbine bile iskorišćene na pravi način. Uz prijatno stvorenu atmosferu sa prigušenim svetlima, o čemu se na koncertima LP dua uvek vodi računa, mogli bismo da kažemo da nijedan segment koncerta nije prepušten slučaju.
Ako bismo govorili o iskazivanju duhovnosti u muzici, onda bi interpretacija Holtove kompozicije Canto ostinato koju su izveli LP duo sa Sandrom i Jerunom van Vejnom, mogla da predstavlja uzoran primer. Dramaturški perfektno vođenje kroz uzdižući muzički luk koji opet, poseduje i mikro podizanja i spuštanja, kao da je proizišao iz određenog sistema pravila koji od ponavljajućih ćelija gradi simbole, direktno vezane za svet duhovnosti. Molitva koja se neprestano i u različitim intonacijama izgovara – zaista se stekao utisak da su izvođači na sceni uspeli da svet neiskazivog pretvore u realnost, pa se čini da bi ovakav, esencijalistički pristup interpretaciji mogao da prizove estetiku osećajnosti, obuzimanje liričnošću koje u krajnjoj instanci dovodi do religioznog pročišćenja. Zbog svega navedenog, ne bi trebalo da čudi zašto je sastav LP duo dobio neku vrstu kultnog statusa među publikom koja im je već godinama sa razlogom odana.
