Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Maksim Vengerov i Simon Trpčeski, 29. VI 2022.
Dobrih spojeva muzičara u istoriji izvođaštva bilo je mnogo, a čini se da su oduvek najizazovnije delovali dueti violinista i pijanista, verovatno zbog toga što je reč o dva najpopularnija instrumenta. Veliku pažnju beogradske publike izazvao je koncert „najvećeg među majstorima gudačkih instrumenata sveta“, kako je navedeno u programskoj knjižici koncerta Maksima Vengerova koji je nastupio sa makedonskim pijanistom Simonom Trpčeskim. Zajedničko muziciranje ova dva muzičara, sa svakog aspekta je ostvareno na visokom izvođačkom nivou.
U izvođenju Sonate za klavir i violinu broj 21 u e molu Volfganga Amadeusa Mocarta, istaknuta je lirska, osećajna priroda ovog dela, sa prozračnim, gotovo staklenim zvukom klavira i melodijom violine koja volumenom ni u jednom momentu nije prelazila zadate parametre kamernog zvuka. Balans između dvoje muzičara po prirodi stvari je ključni element zajedničkog muziciranja a u slučaju dvojice pomenutih umetnika, impresivni su načini na koji su oni ostvareni. Da ove reči ne bi bile pogrešno shvaćene, predmet divljenja nije sklad po sebi već elementi muzike koji se kroz ovakve spojeve otkrivaju kao na dlanu. U slučaju Mocarta recimo, mogli bismo da istaknemo pojedine detalje u kojima se prilikom udvajanja deonica jedan instrument pridružuje drugom, što ukazuje na snažan retorički gest. Pročišćeno sentimentalno osećanje bez ikakvih drugih dodataka iskazano kroz slobodan melodijski pokret i zvuk instrumenata koji od prvih taktova uvlače slušaoca u vremensko-prostorne dimenzije dela, toliko su jasno i neposredno iskazane da je momenat transfera u vreme fikcije bio momentalan.
Pomenuti balans između instrumenata naročito je očigledan bio u izvođenju Sonate za violinu i klavir broj 1 u f molu Sergeja Prokofjeva. Ritmički perfektno ostvaren spoj između deonica dva instrumenta, kao takav je naročito delovao u momentima spajanja picikato zvuka violine i pasažnih pokreta klavira. Interpretativni dramaturški usponi i padovi ostvareni su tako da je svaki segment nekog od četiri stava sonate delovao krajnje logično. Recimo, prvi stav sa ravnomernim melodijskim pokretima u klaviru koja ukazuju na zvona imao je uzlaznu dramaturšku liniju. Situacija u drugom stavu delovala je složenije. Naime, nagli prekidi praćeni disonantnim akordima, zapravo su privremene završne tačke posle kojih je naracija dobijala još jedan, naglašeniji ili manje naglašeni vid iskazivanja. Karakterističan melodijski obrt u deonici violine kod Vengerova je bio posebno naglašen u smislu nedvosmislenog označavanja privremenog kraja. Za svakog izvođača veliki izazov predstavlja stvaranje celine od naglašene fragmentarnosti. U tom smislu, Vengerov i Trpčeski su uspeli da ostvare neverovatno dobro uobličenu celinu upravo u ovom stavu. Bolna melodija u deonici violine i opet prozirna pratnja u deonici klavira u trećem stavu sonate Prokofjeva podsećale su na prethodno izvedenu Mocartovu sonatu naravno, u značenjski različitom kontekstu. Finale sonate je slušaoca moglo da dovede do najdubljih introspektivnih uvida kakve može da ponudi samo vrhunska interpretacija neobično zahtevnog i dubinski misaonog dela Prokofjeva.
Dugačke melodije Sonate za violinu i klavir u A duru Sezara Franka, interpretirane su bez suvišnih dodataka vibrata ili akcenata, što je omogućilo njihov slobodan protok kroz gusto fakturno tkivo. Upravo je ovakav vid oslobađanja doveo do aktiviranja snažnog impulsa emocionalnosti, pa smo tako mogli da prisustvujemo klasično ostvarenom skladu između lepog i emocionalnog. Izvođačka uverljivost Vengerova pokazana je i u rapsodiji za violinu u klavir Ciganin Morisa Ravela, što je već predstavljao uvod za tri neverovatna bisa u kojima su izvedeni kratki komadi Johanesa Bramsa, Frica Krajslera i Gabrijela Forea. Na takav spektakularan način, završen je koncert Maksima Vengerova i Simona Trpčeskog, dva izuzetna umetnika koji su trenutno u punom izvođačkom naponu.
