Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Marta Argerič i SO RTS pod rukovodstvom Luisa Gorelika, 9. VII 2022.
Pitanje norme i odstupanje od nje, osnovno je pitanje koje se tiče svake muzičke interpretacije. Odgovarajući na ovu dilemu publika donosi sud o interpretaciji, smatrajući je više akademskom i konzervativnom s jedne, ili revolucionarnom, ponekad i skandaloznom s druge strane. Kada su u pitanju izvođenja Marte Argerič, ovakva dilema je irevelevantna iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što je posle epohe velikih umetnika XX veka čiji je ona izdanak, potpuno deplasirano govoriti o normi, jer zaista, koje bi to sviranje predstavljalo paradigmu osim ako se pod tim ne podrazumeva konvencionalan akademski pristup, što je za svako tumačenje najgora varijanta. Drugi razlog je taj što bi svako ovakvo poređenje u priličnoj meri isključilo emocionalno, što je u slučaju sviranja Argeričeve bitan, krajnje naglašen i samim tim, neodvojivi deo njene interpretacije.
Klavirski koncert broj 1 u G duru Morisa Ravela koji je Marta Argerič odabrala da interpretira pred beogradskom publikom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine zajedno sa Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije i dirigentom Luisom Gorelikom, delo je o kome je sam kompozitor govorio da služi zabavi. I zaista, u njemu su u savršenom skladu dati svi oni postupci koji će kod Satija i Francuske šestorke postati uobičajeni, pa tako nailazimo na smenjivanje virtuoznih deonica baziranih na bluz skalama, popularnim melodijama, sensansovskoj briljantnosti i persiflaži mocartovske lirike, a sve to raspoređeno sa merom i ukusom. Upravo je ovaj koncert jedna od specijalnosti Argeričeve, pa tako, ne samo što ga je otprilike pre dvadeset godina odsvirala pred beogradskom publikom u Sava centru, već bi trebalo podsetiti i na antologijski snimak ovog dela iz 1984. godine sa Klaudiom Abadom i Londonskim simfonijskim orkestrom, a zatim i sa Jacekom Kaspšikom i orkestrom Švajcarskog radija na italijanskom jeziku 2012. godine.
Kada se govori o interpretacijama Argeričeve, obično se ističe snažna akcentuacija postavljena iznad zamišljene norme o kojoj je već bilo reči. Snažna naglašavanja sa sobom nose i podvlačenja ritmičkog aspekta muzike koji koliko god atraktivno i fascinantno delovao, odaje i savršenu uređenost od samog početka do kraja, što se naročito tiče brzih stavova. Na takav način je moguće identifikovati i mnoštvo dijaloga koji navode na retorički aspekt muzike, ili jednostavnim rečima rečeno, na neprestane dijaloge, kako između samih solističkih deonica, tako i između klavira i orkestra. Besprekorna tehnika pijanistkinje vredna je svakog divljenja, ali ono što je još fascinantnije jeste način na koji emocionalnost izbija iz takvog jednog savršenstva. Brzi pasaži koji se kreću u najrazličitijim pravcima, u interpretaciji Argeričeve kao da su predstavljali odraz podsmeha koji se od podrugljivosti kretao ka urnebesnoj groteski u trećem stavu kompozicije. I tako sve kroz postupno, naizgled neprimetno podizanje tenzije koje u završnom pasažu kompozicije nagoni na urnebesni smeh. Malo je umetnika kojima makar na momenat ne popušta pažnja, koji kroz interpretaciju ne stvaraju odmorišta i koji kroz sitne detalje ne pokazuju da je misao na trenutak odlutala. Marta Argerič koja je 5. juna ove godine napunila osamdeset i jednu godinu, takve momente jednostavno ne poznaje.
Šta tek reći za majstorski ostvaren dijalog između Ravela koji se poziva na muziku XVIII veka i same umetnice u laganom stavu koncerta? U okviru lebdećeg pijana, pijanistkinja je vodila melodije u očekivanim smerovima koje bi posle dugačkih, duhovitih trilera koji ukazuju na Mocartove kadence ipak završile na neuobičajen način. Divno ostvaren sklad između sporednih melodija leve ruke i glavne melodijske deonice desne ukazivao je na sposobnost kontrole, a mora da se prizna da je i orkestar rukovođen izvrsnim dirigentom Luisom Gorelikom odlično korespondirao Argeričevoj. Postupno dostignuti vrhunac jedan je od najprirodnijih koje bi neko mogao da ostvari u izvođenju drugog stava Ravelovog koncerta koji se izgubio u metafizičkom odjeku završnog trilera kao pečata na epizodu u kojoj je ostvarena nepatvorena osećajnost, bez ijedne primese lažnog zanosa ili romantičarske sladunjavosti.
Pošto je na bis ponovo izvela treći stav koncerta, Argeričeva se vratila u misaoni svet XVIII veka odsviravši Gavotu iz Engleske svite u g molu Johana Sebastijana Baha u ritmički pregnantnom maniru i uz već tipično pojačanu akcentuaciju, čime je do maksimuma naglasila igrački karakter stava. I najzad, sjaj njene interpretacije iskazan kroz savršen sklad između deonica i nepatvoreno iskazanu osećajnost, pokazan je kroz jedno malo lirsko putovanje i početak Šumanovih Dečijih scena. Nepravedno bi bilo ne pomenuti sjajnog dirigenta Luisa Gorelika koji je u potpunosti uspeo da orkestarski zvuk Ravelovog koncerta prilagodi čvrsto artikulisanoj interpretaciji Marte Argerič. Ritmički stabilni i u brojnim upadima precizni bili su dostojni akteri ovog velikog događaja, što su pokazali i u izvođenju Simfonije broj 4 Gustava Malera sa Marijom Jelić kao sopranom.
