Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Najdžel Kenedi na 55. Bemusu, 21. X 2023.
Violinista Najdžel Kenedi poznat je po tome što je jedan od prvih umetnika koji je pokušao da prevaziđe stroge nepisane konvencije koje se odnose na ponašanje klasičnih muzičara na sceni. I ne samo to, on je pionir uvođenja postulata pop estetike u svet umetničke muzike. Tako recimo, na scenu izlazi u dresu svog omiljenog fudbalskog kluba Aston Vile, ili, umesto lakovanih crnih cipela, pažnju privlači šarenom obućom. Činjenica da se pred beogradskom publikom pojavio sa šoljom čaja u jednoj i violinom u drugoj ruci i da se sve vreme auditorijumu neposredno obraćao izgovarajući šale i anegdote govori o iskrenosti, upravo zbog toga što je i sama njegova interpretacija baš takva. Stoga bi kratka analiza njegovog koncerta mogla da bude usmerena prema objašnjenju navedene teze.
Na programu koncerta su bili violinski koncerti Johana Sebastijana Baha sa kojima se ovaj umetnik tokom karijere već proslavio. Orkestar Virtuozi sastavljen uglavnom od mladih i izvrsno uvežbanih muzičara iz Srbije koje je za koncert pripremio flautista Ljubiša Jovanović, davao je celokupnoj interpretaciji konstantan energetski potencijal. U vezi sa ovim je i izbor solista koji su sa Kenedijem svirali u dvostrukim koncertima ‒ oboistkinja Aleksandra Kinđić je nastupila u koncertu u c molu, violinistkinja Una Stanić u izvođenju koncerta u d molu. Osim što su izuzetni muzičari, obe mlade umetnice su i vrlo energične, pa su na takav način u potpunosti bile kompatibilne sa Kenedijem.
Tempa koncerata Johana Sebastijana Baha birana su u svrhu isticanja motoričnosti spoljašnjih stavova. Lagani lirski unutrašnji stavovi, takođe su odsvirani za nijansu brže nego što je uobičajeno, čime se dodatno podstakla njihova osećajnost. Kenedi je orkestrom rukovodio služeći se pokretima po na sceni i telesnim gestovima, dok je ansambl momentalno reagovao na sve njegove instrukcije. U svim izvedenim delima, pa i u koncertima u a molu i E duru u kojima je nastupio kao jedini solista, on je zapravo, rukovodeći orkestrom, sve vreme podsticao muzičare na iskazivanje senzibiliteta zasnovanog na naglašenoj otvorenosti prema publici. Svi njegovi gestovi, udarci nogom, neobični pokreti tela i kretanja po sceni, u potpunosti su bili usklađeni sa onim što nazivamo interpretacijom.
Dve Kenedijeve kompozicije izvedene između dva Bahova koncerta, Fallen Forest i Melody in the Wind, trebalo bi doživeti kao vid iskazivanja osvojene slobode i to od muzpčara koji sopstveni umetnički iskaz zasniva na elokvenciji u koju je utkao potrebu za komunikacijom i iskazivanjem osećanja. Ove dve numere koje su u velikoj meri improvizacije na neke poznate teme izvedene na violini ili klaviru uz učešće oboe u prvom slučaju, zapravo su na tragu estetike zasnovane na popularnoj kulturi i cilj njihovog umetanja ne bi trebalo da bude relativizacija iskaza ostvarenih kroz izvođenja Bahove muzike. I jedno i drugo tumačenje ukazuju na oslobađanje od bagaža konvencija koje se tiču poimanja izvođaštva u klasičnoj muzici, a koji su nataloženi tokom epoha romantizma i modernizma. Kenedijevu interpretaciju ne bismo mogli da nazovemo ni postmodernističkom, jer kod njega nema ništa od ironijskog pristupa delima koje izvodi i publici kojoj se obraća.
Nova vrsta iskrenosti i neposrednost ostvarena bez prkosa i na potpuno prirodan način, ukazuju na senzibilitet današnje epohe u kojoj je zbog zasićenja industrijom došlo da pojačane nostalgije za nečim što bismo mogli da nazovemo prirodnim stanjem čoveka. U tom smislu bi trebalo da se shvate i poveznice između stavova Bahovih koncerata koje je ovaj violinista u nekim slučajevima napravio ili kadence zasnovane na melosu čije poreklo su popularne melodije. Celokupnom pojavom, Najdžel Kenedi u potpunosti korespondira sa senzibilitetom današnje epohe koju je još tokom devedesetih godina najavio nastupima za to vreme smatranih ekstravagantnim, dok danas oni deluju poptuno prirodno.
