Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Nasilje, tragedija, lakrdija – Pučinijev Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki, 23. XI 2024)
Nasilje, tragedija, lakrdija – tako bi otprilike glasila formula celokupne Pučinijeve muzike iskazane kroz tri jednočinke sabrane u Triptihu. Plašt, Sestra Anđelika i Đani Skiki tri su remek dela operske umetnosti koje je beogradska publika u okviru jedne večeri, po prvi put mogla da gleda u Narodnom pozorištu.
I zaista, moglo bi da se kaže da je premijera Triptiha pažljivo bila osmišljena. Režije nisu donele ništa epohalno, pa bi moglo da se kaže da su bile tradicionalne u dobrom smislu te reči. Režija opere Plašt predstavljala je adaptaciju jedne od klasičnih postavki Dejana Miladinovića koju je pripremila Ana Grigorović koja je režirala druge dve opere. Kako smo već navikli od ove iskusne rediteljke, prostor scene Narodnog pozorišta bio je dobro osmišljen. Ambijent starog broda ukotvljenog na reci Seni iza koga se na plakatu vidi crkva Notr Dam; svedeni prostor unutrašnjosti katoličke crkve sa minimalističkom dominacijom bele boje; šuplja konstrukcija iza koje stoji plakat panorame Firence sa nezaobilaznim prizorom katedrale – svedenost koja u potpunosti ispunjava prostor ukazivala ja na ambijent u kome su pevači mogli da se osećaju komotno što su akteri i iskoristili, bivajući dobro istaknuti naspram publike.
Opera Plašt govori o bračnoj prevari koja se po ljubavnika završava tragično. Dramatične arije i dugački rečitativi zahtevaju od pevača izuzetno umeće, koje su najpre pokazali Vuk Zekić u ulozi Mikelea i Sonja Šarić u ulozi Đorđete. Što se Zekića tiče, čini se da ovaj pevač doživljava vrhunce svoje karijere, pa bi zaista moglo da se kaže da nikada nije pevao bolje. Jasna dikcija, čista intonacija i dramska baritonska boja, upravo u ovoj ulozi došle su do punog izražaja. Sopran Sonja Šarić bi sa pravom mogla da se nazove ekspertom za Pučinija. U ulozi Đorđete ona je uspela psihološki da oslika karakter žene koja je do nervnog rastrojstva rastrzana između dvojice muškaraca. Različita nijansiranja melodijskih fraza uz mnoštvo iskazanih senčenja, učinili su njen lik istinskom tragičnom heroinom koja se prikazuje kroz široku paletu osećanja. Od nežne lirike do krajnje rezignacije – paleta karaktera pratila je i različita nijansiranja vokalne boje koja je u suštini dramska. U ulozi Mikeleovog suparnika Luiđija bio je Nikola Kitanovski, koji se, kako smo već navikli, pokazao kao izvrstan glumac, ali i iskusan pevač koji je snažnim tenorom i lepo ispevanim frazama po ko zna koji put pokazao da se profilisao kao stručnjak za belkanto.
U operi Sestra Anđelika dominirila je glavna uloga koju je tumačila sopran Evgenija Jeremić Pokrajac. Uzvišena religijska atmosfera iskazana u početnom horu časnih sestara, religijsko-lirski je ambijent koji se postepeno preobrazio u istinsku tragediju okončanu samoubistvom. Glavna heroina je takav put izvela na krajnje upečatljiv način, pa je i silina njenog glasa iskazana u finalu opere, zapravo bila rezultat postupnog nadograđivanja volumena njenog, izuzetno vitalnog soprana.
I dok je fokus ovog operskog dela bio na glavnom liku, opera Đani Skiki obiluje scenama u kojima hor i mnoštvo sporednih likova komentariše radnju. U tom smislu, trebalo bi da se istakne pokretljivost svih aktera, što je uticalo na dinamiku i podsticnje bufo karaktera. Osim čuvene arije O mio babbino caro, opera obiluje rečitativima i dijalozima koji su mogli da ostave solidan utisak. U naslovnoj ulozi ponovo je odličan bio Vuk Zekić, dok je Nevena Đoković kao Laureta, pomenutu ariju izvela smireno i nadahnuto.
Posle isticanja najboljih momenata Triptiha, trebalo bi da se pomenu još i solidno ostvarene sporedne uloge Ljubice Vraneš u operi Plašt i Sanje Anastasie u operi Sestra Anđelika. Tri dirigenta Aleksandar Kojić, Dragana Radaković i Đorđe Stanković imali su težak zadatak da istaknu modernističke boje kojima obiluju sva tri operska ostvarenja. U prvom slučaju to je delovalo najupečatljivije, ali čini se zapravo i da je sam orkestar doživeo izvesnu transformaciju, pa zaista zvuči bolje nego što je to bio slučaj u prošlosti.
Sasvim je očigledno da je za premijeru Triptiha Narodno pozorište iskoristilo najbolje svoje resurse, što se naročito tiče onog najvažnijeg, a to su pevači. Moguće i da će naredne postavke sa drugim podelama uloga biti uspešne, ali ono što bi svakako moglo da se preporuči kao najbolje što naša operska kuća može da pruži, upravo jeste ono što smo mogli da vidimo na poslednjoj premijeri Pučinijeve tri opere.
