Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
O kompakt disku Jelene Stojković Roses of East
Krajem 2021. godine, za nemačku diskografsku kuću Spektral, objavljen je kompakt disk naziva Ruže Istoka (Roses of East) pijanistkinje Jelene Stojković koja živi u Minhenu i aktivno se bavi pijanizmom. Često nastupa i kao kamerni muzičar, a zaposlena je kao profesor klavira u Centru Leopold Mocart na Univerzitetu u Augsburgu.
Naziv kompakt diska Ruže Istoka opravdan je činjenicom da je većina odabranih kompozicija inspirisana balkanskim folklorom ili potiče od autora koji dolaze sa Istoka. Tako bismo sve komade mogli da podelimo u nekoliko blokova. U prvi spadaju svita Šeherezada Nikolaja Rimskog Korsakova u verziji za klavir i tri prelida Sergeja Rahmanjinova u c molu op. 23 br. 7, h molu op. 32 br. 10 i gis molu op. 32 br. 12. Sasvim poseban segment izdanja čini svita Šest misli (Sechs gedanken) savremenog grčkog autora Minasa Borbudakisa. Kompozicije inspirisane balkanskim folklorom čine treći blok: tu su Sedam balkanskih igara Marka Tajčevića, obrade dve narodne kosovske pesme Svu noć mi bilbil prepeva i Gusta mi magla padnala nemačke kompozitorke Doroteje Hofman i komad Black Earth Fazila Saja. Upravo po ovom logičnom redosledu, poređane su i sve numere na izdanju Ruže Istoka.
Komadi ruskih kompozitora izvedeni su sa posebnim senzibilitetom. Iz interpretacije ovih dela mogla bi da se iščita elokvencija koju Jelena Stojković poseduje, a ogleda se u usklađenosti melodijsko-ritmičkih parametara u jednu celinu. Šeherezada Rimskog Korsakova protumačena je kao dobro uobličena priča, a zajedničko i za ovo delo i za tri prelida Rahmanjinova jeste izvesna doza lakoće koja u pojedinim momentima prelazi u lepršavost. U sviranju ove pijanistkinje, naime, nema težine, sve je usmereno ka pokretu, pa su tako i pasažni fragmenti izvedeni kao sasvim slobodne smene arabeski. Zbog toga je izvesno da bi Stojkovićeva veoma dobro mogla da interpretira muziku Debisija ili Ravela. Lakoća i prodorna dubina tona kod ove pijanistkinje preusmerene su i kroz znalački urađenu produkciju snimka. Naročito u sporim, lirskim odsecima obe kompozicije, moguće je čuti tonski spektar koji obuhvata celokupan zvučni prostor.
Interpretaciju Jelene Stojković prati i izvesna doza otmenosti oličena u ukusno odmerenim dinamičkim talasima koji se u svojim uzrastanjima i opadanjima čine prirodnim. Takva vrsta senzibiliteta pristajala je sviti Šest misli Minasa Borbudakisa. Ovaj grčki kompozitor, školovan u Nemačkoj, u pomenutoj kompoziciji kroz kontrastne odseke izlaže sopstvena gledišta na različite faze modernizma, pa bismo mogli da kažemo da je reč o refleksijama minimalizma, ambijentalne muzike, visokog modernizma. Suspenzija zvuka ambijentalnih komada, u jednom slučaju je zamenjena ritmički pregnantnim i furioznim stavom u kome je Stojkovićeva pokazala dobru kontrolu promenljivog metra. Sam autor je kroz kratke i neopterećujuće kompozicije zaista uspeo da ukaže na sopstvena promišljanja koja su u vezi sa neposrednom muzičkom prošlošću, dok je pijanistkinja ove ideje uspešno preusmerila u klasično odmerene sažete iskaze.
U jednom drugom kontekstu, slično bi moglo da se kaže i za izvođenje Sedam balkanskih igara Marka Tajčevića interpretiranih uz dobro ostvarenu igru ritmičkih akcenata i melodijskih pokreta. Posebno bi trebalo istaći da u ovoj interpretaciji nije bilo usiljenosti u smislu naročitog artikulacionog podvlačenja, već su i same igre, kako im već dolikuje, dobile izvesnu dozu galantnog štimunga. Dve kosovske pesme Svu noć mi bilbil prepeva i Gusta mi magla padnala čije aranžmane je uradila Doroteja Hofman, dobile su stilske okvire koji bi mogli da ukazuju na ambijentalnu muziku u prvom slučaju i impresionistički kolorit u drugom. Ovakav vid izraza, svakako u potpunosti odgovara senzibilitetu Stojkovićeve. Poslednja kompozicija na ovom diskgorafskom izdanju jeste komad Black Earth pijaniste i kompozitora Fazila Saja koji ga na svojim koncertima rado izvodi na bis. Zasnovan na turskoj narodnoj muzici, komad donosi i sviranje po žicama, čime se imitira zvuk tradicionalnih instrumenata. Na takav način, zatvorena je jedna celina započeta sa svitom Tajčevića.
Jelena Stojković je pijanistkinja koja će izabranim kompozicijama i načinom interpretacije, na ovom izdanju kod slušaoca verovatno pobuditi osećanje nostalgije. Slobodan pokret koji vodi ka lepršavosti, očigledan talenat za isticanje kolorita i slaganje boja u vertikalnom rasporedu tonova, ritmička i metrička preciznost uz kontekstualno logično odmerene dinamičke i agogičke intervencije, sve su to pokazatelji da je Stojkovićeva sopstveno znanje usmerila u pravom smeru. Upravo o tome govori izdanje Ruže Istoka koje u sebi nosi vrstu nostalgije koju osećamo kod nekih starih, narodnih pesama orijentalnog prizvuka.
