Muzički limbo

Muzička kritika i napisi o muzici

Opera Deca Irene Popović prema romanu Milene Marković, 8. X 2022. Narodno pozorište

Možda bismo priču o operi u sedamnaest pesama po romanu Milene Marković Deca za koju je muziku pisala Irena Popović mogli da počnemo isticanjem činjenice žanrovske ambivalentnosti determinisane već samim poetskim tekstom. Roman u stihovima ovenčan Ninovom nagradom za prošlu godinu, poseduje vrednost značenjske direktnosti u priličnoj meri lišene konotacija koje bi eventualno proizašle iz aktuelnih narativa, pa shodno tome dramaturg i libretista Dimitrije Kokanov navodi da sama opera „ne ulazi u domen reprezentacije sadržaja na tradicionalni način, već koristi upisani glas autorke kao osnovnu poziciju sa koje se o određenim sadržajima govori“. S obzirom na činjenicu da žanrovska dvosmislenost upravo proizilazi iz načina predstavljanja, sasvim je logična neobična koncepcija prema kojoj se u krajnjoj instanci čini da se kroz muzičku dramaturgiju, koreografiju i kostimografiju, scenografija vraća ka svom izvorištu – ona je po sebi opis onoga što je na pozornici. Zbog toga, bilo kakav scenski rekvizit nije bio potreban osim sedamnaest pevača-glumaca-igrača, dečijeg hora „Nade“ i kamernog orkestra u pozadini.

Na premijeri opere Deca u Narodnom pozorištu, stepen stapanja pomenuta tri elementa postignut je u tolikoj meri, da bismo mogli da kažemo da je ovo jedno od onih dela koje po pitanju žanra postavlja nove standarde. Muzička dramaturgija Jelene Novak išla je ka najdirektnijem predstavljanju reči, prema isticanju njihove zvučnosti i naglašavanju značenja izdvojenog iz konteksta iskaza. Na apsurdan i zapravo maestralan način, reč se ipak uklapala u ukupan kontekst rečenice koja, provučena kroz ovakav filter, poseduje specifičnu vrednost simboličkog iskaza čije značenje predstavlja kariku u lancu ove, po svemu osobene muzičko-pozorišne drame. Koreografija Igora Koruge logično je pratila i reč i iskaz koji su ukazivali na odnos između majke i deteta i između deteta i sveta, što je izvanredan izvor svake vrste iskazivanja afektivnog, ali i kolektivno nesvesnog. Otuda, poput muzičke dramaturgije, svaki pokret predstavljen u predstavi, ukazivao je na lično koje u ukupnom kontekstu pripada kolektivnom. Najbolji dokaz za ove reči jeste prikaz nekontrolisanih trzaja u okviru kolektivnog transa koji bi najpre trebalo da se poveže sa arhetipskim motivom rađanja kao jednim od motiva poezije Milene Marković ‒ rađanja deteta, rađanja pesnika i svakog vida doslovnog i metaforičkog stvaranja novog života koje dolazi iz nama potpuno nepoznate sfere. Kolektivno iskazivanje emocionalnog sreće se i na samom kraju, ovog puta uz rejv plesanje i uz pridruživanje dece. U ovako stvorenom kolektivnom događaju, svaki od aktera ujedno je bio i jedinka za sebe. Na takav način, podstaknuto je dvojstvo ljudskog karaktera koje poseduje onoliko nijansi koliko je i ljudi na ovoj planeti. U pitanju je večita podvojenost izmeću onoga što jesmo spolja i onoga za čim večito tragamo iznutra i sa čim umiremo, ili, kako stihovi kažu, „toliko se puta zemlja okrenula toliko je naših u grobove ušlo a mi i dalje nismo ljudi nego neka strašna deca“! I najzad, kostimi u predstavi ukazuju na sve nas, tužnu ili srećnu, zadovoljnu ili izgubljenu decu, ljude sa htenjima, željama, predrasudama, ljude koji su zaboravili rajski detinji svet nepovratno prekriven talogom povreda. Eklektična kostimografska postavka, neobična kombinacija nespojivih boja i stilova, upravo govori o pomenutom mnoštvu, o uspelom spajanju ličnog i kolektivnog sprovedenog kroz tri pojedinačna elementa predstavljena u neraskidivom jedinstvu.

Svi akteri na sceni u gotovo neprekinutom nizu izvode odabrane pesme Milene Marković na koje je muziku komponovala Irena Dragović. Kompozitorka je strogo vodila računa o tome da tekst u svakom trenutku bude razumljiv, pa smo tako prisustvovali uspelom vezivanju dve oprečne sile. Muzička podloga na tragu minimalizma i postminimalizma, poseduje aluzije na razne idiome popularne muzike uz koje je generacija rođena sedamdesetih godina kojoj pripadaju i kompozitorka i pisac mogli da odrastaju. Bilo je tu travestija poput referenci na turbo folk postavljenih u ozbiljni kontekst ili dostignutih kroz značenjske obrte u kojima koloraturni sopran karikira pevačke bravure kakve srećemo u Mocartovim operama. Sve ove reference tretirane su kao deo kolektivnog iskustva, pa tako ni strategije njihovog korišćenja nisu ukazivale na nekakve unapred smišljene semantičke dodatke. Naprotiv, svaki od postupaka, groteska, ironija, sarkazam, svaki od karaktera ozbiljnosti ili radosti ili bilo koji drugi, deo su kolektivnog iskustva i kroz vreme su se odmotavali kao što se i poezija Milene Marković raspliće u čitanju kroz gotovo momentalni transfer čitaoca u fikciju. Muzika Irene Popović prihvatljiva je na prvo slušanje, što nikako ne znači da je pitka – naprotiv, ona je snažno i direktno sredstvo koje poseduje neograničeni potencijal za prodiranje u svet emocionalnog i kojom se zapravo podupire dubina koju tekstovi pesnikinje nose u sebi.

Budući oslobođena mnoštva konotacija osim onih koji se tiču deteta u nama i dece oko nas, celokupna priča mogla bi da se shvati kao čežnja za oslobođanjem od naslaga iskustava koja nas svakim danom starenja odvode sve dalje od stanja duše koje bi najbliže bilo onome o čemu na različite načine govore i filozofija i religija. Otuda se kao osnovni vid karaktera ovog dela javlja osećanje melanholije i otuda i povremeni utešni komentari dečijeg hora. Upravo je ovakvo, dubinsko zadiranje u osećanje koje prati svaki vid podsećanja na rajski period našeg života publiku podstaklo na reakciju. Zbog toga bismo mogli da kažemo i da je postavka opere Deca po romanu Milene Marković revolucionarna. Prevrat se međutim ne odvija niti na društvenom, niti na planu umetnosti – ova postavka nas tera na nešto što bi trebalo da bude mnogo bliže suštini, a to je podsećanje na izvorno osećanje koje smo sa sobom izneli onog trenutka kada smo došli na ovaj svet. Osećanje koje se ne dâ opisati rečima sa našeg stanovišta praćeno je melanholijom i to bi zapravo bila suštinsko određenje dramske postavke koja će vas do svega pomenutog dovesti kroz pojedinačne elemente koji grade njen monumentalni emocionalni totalitet.