Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Opera iz Sankt Peterburga ‒ kritika izvođenja opere Otmica iz Saraja Mocarta, 15. 11. 2020.
Državni kamerni muzički teatar „Opera iz Sankt Peterburga“ je ansambl koji je već dobro poznat našoj publici. Već nekoliko puta, imali smo priliku da gledamo predstave ovog pozorišta i svaki put, oni su pokazali da imaju dobre pevače i ozbiljne postavke. Lirska komedija u tri čina Otmica iz Saraja Volfganga Amadeusa Mocarta izvedena je na Velikoj sceni Madlenianuma i to dve večeri za redom, ali sa drugačijim postavama. Ovde će biti reči o prvoj izvedenoj postavci.
Libreto Mocartove opere ukazuje na složenu mrežu odnosa između njenih aktera. Radnja se dešava u Turskoj, što je jedan od vrlo prominenentnih toposa u njegovoj muzici. Zaplet je tipičan za komične opere jer je zasnovan na peripetiji koju glavni akteri sve vreme pokušavaju da razreše, dok je ozbiljnost njihovih odnosa predstavljena na komičan način. Pred rediteljem opere postavlja se veoma težak zadatak. Naime, postoji više nivoa odnosa između aktera koje je potrebno postaviti u istu ravan. Prvi nivo čine sami parovi i odnosi između njih, te tako imamo Selim pašu koji je oteo Konstancu, Konstancu i njenu služavku Blondu, Konstancu i Belmonta koji pokušava da je spase iz zatočeništva, glavnog nadzornika Osmana i Blondu, Selim pašu i Belmonta kome turski vladar na kraju opere ipak oprašta život i pušta ga da isplovi sa voljenom Konstancom itd. Drugi nivo ukazuje na odnose između istoka i zapada, te se tako Mocart poigrava sa stereotipovima, poput onih da su istočnjaci lenji a zapadnjaci prosvećeni. Treći nivo predstavlja odnose između muškaraca i žena, a o tome govori rečit primer u kome Blonda iskazuje negodovanje zbog toga, kako se na istoku muškarci odnose prema ženama.
Čini se međutim reditelj Jurij Aleksandrov nije baš mnogo mario za ove silne nivoe. Celokupni zaplet on je postavio na nivo jednostavne smene situacija, pa tako nije baš uvek bilo lako pratiti radnju. Iz tog razloga, govorni delovi zingšpila činili su se kao čisti višak, pogotovo što su i jezički štrčali, jer su se odvijali na ruskom jeziku, za razliku od muzičkih delova koji su pevani na nemačkom. Aleksandrov se u režiji opere koristio konvencionalnim rešenjima, te sa te strane, ne bi moglo mnogo da mu se zameri. Scenski dekor činila su po dva antička stuba sa leve i desne strane, dok je u sredini stajalo nešto poput turskog šatora, što je predstavljalo saraj. Naravno, sve ovo bilo je simboličko ukazivanje na spoj istoka i zapada, a isti je slučaj i sa kostimima, koji su bili građanski evropski iz 18. veka, ili s druge strane, osmanski iz istog perioda. U ovom okviru i ovakvom dekoru, reditelj je uz primenu standardnih rešenja uspeo gledaocima da šaljivim učini masovne scene, dok su i sami glumci imali poneki geg, sve to u granicama dobrog ukusa. U tom smislu, najinteresantniji je bio lik Selim-paše koga je tumačio Vselovod Kalmikov. Zapravo, u režiji Aleksandrova nema ništa odviše banalnog i njegova tradicionalna koncepcija je sasvim u redu. Čini se čak, da se kroz povremeni izbor malo bržih tempa arija, dirigent Maksim Valjkov trudio da pokrene scensku akciju i da je učini dinamičnom, što je u nekim slučajevima uspevalo, u nekima ne. U tom smislu, mnogo zanimljiviji bio je drugi čin, što je s druge strane i prirodno, jer u njemu dolazi do stvaranja glavne peripetije i njenog konačnog razrešenja.
Izbor pevača je bio odličan. Najviše je plenila sopran Aleksandra Ljapič, sa izvrsnom glumom, koketnim izrazom i čistom bojom glasa, tembrovski sasvim prikladnom Mocartovoj muzici i liku Blonde. U ulozi Konstance našla se Olesja Gordejeva, koja je publici jasno stavila do znanja da je na sceni zaljubljena i strastvena žena, koja ipak, svoja osećanja mora da krije. Sa pevačke strane pokazala je izvrsnu tehniku, lepu i čistu boju glasa. Tenor Sergej Aleščenko je mekanom i lepom lirskom bojom pokretljivog glasa, zaista i bio nosilac nežnih osećanja, ali je na sceni ipak, bio pomalo spor. Za razliku od njega, izvrstan tenor Vladislav Mazankin, zaista se poistovetio sa likom vrcavog sluge, dok je dobru pevačku rolu ostvario i bas Gevorg Gregorjan u ulozi Osmana. Dobre ostvarene pevačke role, značile su i kvalitetno interpretirane pevačke ansamble, koji su još jedan od kvaliteta ove interpretacije.
Izvođenje opere Otmica iz Saraja Volfganga Amadeusa Mocarta, pokazalo je da je Opera iz Sankt Peterburga zaista respektibilan ansambl i da poseduju nivo koji bi trebao da godi ovdašnjoj publici. Njihova interpretacija je i pored navedenih mana bila nepretenciozna i sasvim prirodna, bez ideoloških dodataka i skrivenih poruka koje bi gledaoci eventualno, trebalo da iščitaju. Publika bi trebalo da se raduje svakom njihovom gostovanju, kojih će nadamo se, biti i ubuduće.
