Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Otvaranje 53. Bemusa − Beogradska filharmonija, Marko Parizoto, Nemanja Radulović (1. XI 2021)
Neočekivani nastup violiniste Nemanje Radulovića na otvaranju 53. Bemusa predstavljao je iznuđeno, ali ipak dobro rešenje. Naime, usled toga što se ispostavilo da je pijanistkinja Katja Bunijatišvili koja je trebalo da nastupi pozitivna na koronu, desilo se da je u Beogradu bio prisutan naš slavni violinista koji je na molbu organizatora, pristao da nastupi na otvaranju festivala. Dirigent Marko Parizoto, orkestar Beogradske filharmonije pa i sam solista, bili su prinuđeni da velikom brzinom pripreme Koncert za violinu i orkestar broj 2 u g molu Sergeja Prokofjeva, što se ipak, u samom izvođenju nije osetilo.
Violinski koncert Prokofjeva od izvođača zahteva virtuozitet i angažovanje u smislu naglašenijeg potenciranja dinamičkog intenziteta. U tom smislu, temperamentno sviranje Radulovića podrazumevalo je oštre dinamičke i tembrovske razlike u ukupnoj dramaturškoj postavci sva tri stava, dok je unutar stavova, iskazan arsenal različito nivelisanih dinamičkih nivoa. Ovaj violinista je i inače poznat po sklonosti ka snažnijem artikulisanju melodijskih fraza i ritmičkih obrazaca, što je za interpretaciju muzike Prokofjeva neobično važno. Ipak, mora se reći da se Radulović striktno držao dinamičkih i agogičkih oznaka, a da je za modernost njegove interpretacije zaslužan nedvosmisleno jasan iskaz. Muzički iskazi koje je kroz sviranje preneo publici pretendovali su na jasnoću, nedvosmislenu razdvojenost jedan od drugog i oštrinu. U tom smislu, večno moderan koncert Prokofjeva dobio je svoje pravo obličje u kome su virtuozitet i energičnost ovog umetnika mogli da dođu do punog izražaja. Fragmentarna orkestracija ovog dela kao zvuk je bila postavljena tako da se solistička deonica uvek jasno probijala kroz mnoštvo dijaloga orkestarskih deonica, bivajući na takav način čvrsto uklopljena u rastresitu vertikalnu postavku. Dirigent Marko Parizoto je više nego vidljivim učinio da se tembrovsko smenjivanje pokretnih zvučnih tačaka doživi kao pokretna dinamička energija snažnog emocionalnog intenziteta, što je u sklopu sa briljantno uobličenim melodijskim frazama solističke deonice, dovelo do toga da se interpretacija koncerta Prokofjeva doživi kao intenzivna.
Već u izvođenju uvertire za operu Ruslan i Ljudmila Mihaila Glinke, ovaj dirigent je pokazao izvesnu dozu temperamenta uz pomoću koga je orkestar Beogradske filharmonije bio pokrenut. To je rezurtiralo furioznim smenjivanjem deonica ostvarenim na takav način da se celokupan dinamički tok slivao u jednu neprekinutu liniju. Tako bi i izvođenje Simfonije broj 1 u d molu Sergeja Rahmanjinova u smislu iskazivanja karaktera i raspoloženja moglo da se okarakteriše kao sugestivno. Upravo pomenuta pokretljivost u okviru koje je postignuta filmska dinamika, omogućila je slušaocima mogućnost oslobađanja od svakodnevnih senzacija. Dirigent Parizoto je jedan od onih koji slušaoce već posle nekoliko taktova uspeva da pridobije, dok se orkestar pokazao u sjajnom izdanju. Pokreti dirigenta automatski su bili usaglašeni sa reakcijama muzičara, pa se činilo kao da orkestar i dirigent već dugo vremena rade zajedno, što nije slučaj. Široka melodijska kretanja bila su oslobođena, a intenzitet ukupnog orkestarskog zvuka kulminirao je u finalu simfonije.
Na otvaranju 53. Bemusa pod dirigentskom palicom izuzetnog dirigenta Marka Parizota, mogli smo da čujemo orkestar Beogradske filharmonije u svom najsjajnijem izdanju, pa bismo mogli da kažemo i da je njihova interpretacija simfonije Rahmanjinova dostojna zvučnog izdanja.
